Prof. Miško Pavlović: Ohrabrujem studente da kroz greške i eksperiment štimuju likovni rukopis

Nedavno je u Srpskom kulturnom centru u Parizu otvorena izložba „Beograd – Pariz: umetničke veze", na kojoj su izložena dela devet umetnika koji su svojim stvaralaštvom vezani za oba grada. Jedan od njih je i akademski slikar i profesor Miško Pavlović, koji je više od decenije proveo u Parizu, ali je rodni Beograd ipak izabrao za mesto života i stvaranja. O tome, ali i drugim temama otkriva u razgovoru sa Marijom Miljević Rajšić.

Kažite nam nešto više o samoj izložbi.

– Uglavnom su izlagači dominantno vezani za oba područja. Neko je rođen u Parizu, kao što su to braća Veličković, neko je rođen u Beogradu, pa je otišao 90. godina, kao što smo moj brat i ja, Mihajlo, zatim Brankica Žilović. Tu su još i najmlađi izlagači, Filip Mirazović, Damjan Kovačević i Vlada Lalić. Tako da je ta miks generacija u stvari interesantan zato što pokazuje jednu sukcesiju koja se nastavlja iz decenije u deceniju i da Pariz zapravo privlači nove i nove naraštaje.

U Parizu ste boravili od 1991. do 2002. godine. Bili ste i francuski stipendista. Koliko je taj period značajan za Vas i Vašu umetnost?

– Mislim da je najvažnije bilo sve te kontakte koje sam napravio sa mojim kolegama francuskim. Mislim da je to jako bilo bitno. Sa druge strane, bile su bitne, važne izložbe, ne samo moje koje sam ostvario tamo, kojih je bilo, ali mnogo više je značila ta rotirajuća scena kulturna koja vam nudi neverovatnu ponudu.

U ovom prostoru nastaju Vaše slike, pa evo da kažemo kako teče taj stvaralački proces?

– Stvaralački proces je i dalje misterija za svakog umetnika i tako treba da ostane. Zato što stvaralački proces treba da krene na jednom intuitivnom nivou, to bar tako ja vidim, zato što taj intuitivni nivo je taj bazičan, bazično naslućivanje jedne mogućnosti, jedne ideje koje prosto se polako kao neki šapat pojavljuju nama, a onda postoje sve glasnije i glasnije. Od neke skice, od neke senzacije, nekog pročitanog dela, od nekog filma, od neke muzike. Prosto nema konstante koje će uvek biti ista. Ja vrlo često svoje slike započinjem u nekom mediju digitalno, a onda se razvija kroz analog, kroz sliku.

Profesor ste na Akademiji likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, takođe ste i rukovodilac Centra za grafiku Akademije likovnih umetnosti. Kako izgleda taj pedagoški rad sa studentima? Šta pre svega želite da ih naučite?"

– Mislim da je najvažnije da se oni ne plaše ničega i da se ne plaše eksperimenta. To je osnovna stvar. I da se ne plaše da će da naprave grešku. Ja ih uvek ohrabrujem da prave što više grešaka dok su na studijama. To je najvažnija stvar. I da što više eksperimentišu, zato što kroz grešenje i kroz eksperiment oni polako štimuju svoj likovni rukopis, svoju vokaciju. Na neki način konfrontiraju sebe sa istrajnošću. Imam utisak da što više generacija prolaze to vidim da ta istrajnost je drugačijeg karaktera.

S obzirom na vaš umetnički rad, sazrevanje umetničkog u Parizu i Beogradu, kako bi glasio vaš životni moto?

– Ja volim onaj životni moto, ako nije malo smešno, a može da se vrlo ozbiljno shvati iz Kusturičinog filma: ‘Svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem‘.