Kako je Miloš K. Ilić postao „Po zanimanju: Ana Miloš“

Zašto sam to uradio?

Ne postoji jedan odgovor.

Mogao bih da kažem kako je realnost dosadna i zamarajuća; veliki deža vi – i to bi bio dovoljan razlog.

Ima tu i osvete.

Borbe protiv „komercijalne“ književnosti.

Želje da se proživi neka ,,knjiška“ biografija, da mi se „desi književnost“, pa i ljudima oko mene.

Može se reći da je sve to jedan veliki književno/autorski ketman.

Ponavljam, zbilja je dosadna.

Autor uvodnih rečenica knjige Po zanimanju: Ana Miloš ('Plato', novembar 2023) navodi da je u pitanju i pseudonim, i heteronim, i avatar...

– I ne znam više kako da ga nazovem. Zato što je to preraslo prosto potpisivanje nekog teksta koji sam potpisao nekim drugim imenom, već je i uticalo na samo moje pisanje, na percepciju književnosti i bavljenje uopšte njome, kao i to što se moja prijateljica Marija, na kraju krajeva, pojavljivala baš kao ovaploćenje te Ana Miloš, po raznim medijima, festivalima, gostovanjima svakakvih vrsta.

Pre nje su bile još dve Ane Miloš, koje su pritom totalno drugačije izgledale, ne samo od Marije, nego i jedna od druge. I koje su se isto tako dobro snašle u ulozi, ali ipak su imale mnogo manje zadatke nego Marija. Tako da, Marija je bila jedina prava, da tako kažem. Druge dve su bile pomoćne, odnosno neki prvi pokušaji. Ali je zanimljivo da su tri žene, toliko drugačije i fizički, i po nekim, kako da kažem, svojim zanimanjima i uopšte interesovanjem za celu priču, prošle nezapaženo kod gomile ljudi. I ne samo kod gomile ljudi, nego i kod istih ljudi, koji kad su ih upoznavali iznova i iznova i ni u jednom trenutku nisu primetili da je jedna plava, jedna crna, da je jedna loknasta, da jedna ima, ne znam, beli, maltene mermerni ten, a druga ima maslinasti ten. Tako da je bilo zanimljivo gledati neke reakcije i antireakcije.

U knjizi se objašnjava sve to što se dešavalo tokom prethodnih godina, je li tako?

Sve, sve, da, potanko, ali trudio sam se da cela knjiga bude vrlo sažeta, vrlo konkretna i da pre svega priča isključivo neki moj doživljaj svih tih događanja i prosto izdavačke scene, književne scene, na kraju krajeva i te neke fondovske scene, i svega prosto što mi se desilo na tom putu. Ali ono ipak počinje, to je nešto što se previđa, mislim i po ovim senzacionalističkim medijima, odnosno njihovim ovim senzacionalističkim kolumnama, i po hejtovanju po internetu, pa čak i po pozitivnim komentarima, a kojih ima, da kucnem u drvo.

Ima ljudi koji kapiraju priču, a to je da sam ja pre toga imao još dva pseudonima/heteronima. Ja sam se pretvarao da sam Ivan Drnčula, pisac bez ikakve biografije i bez ikakvog života, i na jednoj književnoj koloniji sam osam dana bio taj neki Ivan Drnčula, opet među ljudima koji su me znali od ranije, ali koji ništa nisu posumnjali, a ako su i posumnjali onda nisu hteli da diraju taj osinjak, koji im se valjda činio tako opasnim.

Takođe sam bio i Kosta Carić, koji ima uspeha u dramskom spisateljstvu, osvojio sam i neku nagradu. Isto tako sam bez problema otišao, predstavio se, i niko tu nije postavio bogzna kakva pitanja, iako su me čak i tu neki ljudi poznavali kao Miloša. Zanimljivo je da je jedan urednik i vlasnik izdavačke kuće, čak u tri navrata, tri različite moje inkarnacije, imao prilike da vidi pred sobom i da čita, i uopšte ništa nije posumnjao, ni rekao, nije ga zagolicalo, nije pronašao nikakve sličnosti.

A zbog čega, Miloše? Šta pseudonim donosi autoru?

– Enormnu slobodu. Evo da krenemo od ta prva dva. To čak i ima i u knjizi, ali parafraziraću. Ivan Drnčula je baš bio oslobađajući. Znači, on me je totalno oslobodio. Mislim da nikad u životu nisam imao manje ega nego kad sam bio Ivan Drnčula. Ništa me nije zanimalo, nisam hteo ni da pišem tih osam dana.

Baš sam bio nekako rasterećen te uloge koju sam praktično sam sebi nametnuo, kao sad sam ja pisac. Jer sam dosta rano izdao, tipa sa 20-21 godinom mi je izašla knjiga i to u Laguni. I sad to je prošlo tako kako je prošlo, dakle, traljavo. Mojim krivicom. Imao sam prosto to neko vreme ideju da sam ja sad kao neki pisac. Studirao sam FDU, dakle sad se još kao i studiozno bavim nekim pisanjem. I Ivan Drnčula mi je tih osam dana, i kasnije, dao baš neku slobodu da se od svega toga oslobodim. Svih tih nekih, kako da kažem, predrasuda, koje sam i sam gajio, a i koje su drugi imali kada bi videli moju biografiju.

Zvuči kao vrlo zanimljiv psihološki eksperiment. Jer vrlo je zanimljivo kako je moguće da tako uskočite u jednu ulogu i da toliko uronite u nju?

– Pa nije to bio sad kao sistem Stanislavskog ili metod gluma. I bilo je više spontano. Ja sam se prijavio kao Ivan Drnčula da bih video da li će to da prođe bez moje biografije na tu koloniju. I prošlo je. I onda kad mi nisu tražili ličnu kartu prilikom ulaska u hotel, pomislio sam hajde da vidim dokle ovo ide, i počeću da pišem dnevnik, i to je bio zanimljiv eksperiment, i književni, i paraknjiževni, i psihološki, i kakav god.

Kod Vas je književnost nekako usko povezana sa performansom, jer nije reč samo o pseudonimu, koji nije nova stvar u književnosti, već ste Vi igrali ulogu tog Ivana Drnčule, a potom ste svoju drugaricu angažovali kao nekoga ko će biti posrednik između vaše književnosti i publike. Zašto i na koji način?

– Pa zato što mi je iskreno bilo zanimljivo da vidim šta će dalje da se dešava i u kom smeru. Odnosno, ja sam upao u neku totalnu rupu što se tiče izdavanja svojih dela, rupu u smislu da nisam mogao da doprem ni do jednog izdavača, ili ako sam dopirao do izdavača dobijao sam neke dosta dubiozne odgovore zašto neće da objave neku knjigu, a za koju sam ne samo sam verovao da bi bila skroz u redu da se objavi, da nije najgora knjiga na svetu, nego sam imao i potvrdu nekih ljudi u čiji sud verujem, odnosno čija podrška nije samo prijateljska, nego i zaista profesionalna i koji su mi na kraju i pomagali da guram taj neki rukopis.

I onda kako taj rukopis nije nikako mogao da bude proguran, i pošto sam pričao sa jednim prijateljem o tom takozvanom ženskom pismu, o tome koliko se sad potencira to da žene čitaju žene i da žene pišu, hteo sam da pokušam i da vidim kako će da prođe taj ženski pseudonim, koji se, kažem, posle pretvorio u heteronim, u avatar, u sve živo.

I to je krenulo samo od sebe i vrlo, ne želim da nipodaštavam ili da nekako ispada da ja tu ništa nisam radio, ja sam svašta tu radio i mnogo vremena potrošio na to i energije i svega, ali nekako se Ani Miloš, od prvog poslatog rada na konkurs Rukopisa, to je jedan zbornik proze i poezije u Pančevu, koji je izlazi godišnje, koji je fenomenalan, da ne dužim sada o tome, pa preko nekih književnih večeri, nagrade u Apatinu koju je dobila za tu kratku priču, onda nagrade „Đura Đukanov“, pa dolaska do "Booke" i reizdanja te priče, tj. izbora priča za koje je dobila nagradu, to je sve toliko išlo glatko da ja stvarno ne znam ni šta da pomislim.

A sve to vreme, bukvalno paralelno, ja imam taj svoj roman koji kao Miloš K. Ilić ne mogu... ma ne mogu ni da priđem izdavačima. A pritom ja sam čovek od krvi i mesa, koji ima ipak neku biobibliografiju, kako to kažu, a Ana Miloš je fiktivna osoba koja tako vrlo lako prolazi.

Zanimljivo je kako sve vreme pričate o Ani u trećem licu, kao da je neka druga osoba. A u stvari, tu ulogu preuzelo je nekoliko devojaka...

– Pa da, da, prvo to – tri devojke su glumile u različitim etapama, ja sam glumio u nekim internet prepiskama, tako da svi mi smo konglomerat Ana Miloš, da tako kažem. Ali, da, nekako i dok sam pisao ovu knjigu Po zanimanju: Ana Miloš, najveće čišćenje i štrihovanje je upravo bilo to: da ne pričam o sebi u trećem licu. Jer sam već otišao, čini mi se, korak dalje.

Ali najluđa stvar koja se desila je, da ne dužim priču, ali zgodna je anegdota: u jednom trenutku sam, u komunikaciji sa nekim urednicima, krenuo preko mejla da se potpisujem kao Marija, ja koji sam komunicirao tako sam se potpisivao. Znači obrnula se cela priča i to je baš bila prekretnica. Tada sam pomislio – ovde je kraj.

Sada na kraju ovog našeg razgovora, a i evo, po objavljivanju knjige, koji je zaključak do kog ste došli i da li ste nešto iz svega naučili i izvukli neke pouke? Jeste li potvrdili nešto ili, zapravo, demantovali sebe?

– Pa i potvrdio sam, a i demantovao. Ova knjiga je prosto jedno, kako da kažem, mišljenje, jedan doživljaj jednog autora, odnosno autorke, i ono kao takvo treba i da se i posmatra. Znači, to nije apsolutna istina, to nije svevažeća istina. Ima i pisaca, i spisateljica, i ovakvih i onakvih. Ovo je samo moje viđenje te užasno nagrižene književne stene, nagrižene površnošću, tim klikama, porodično-rodbinskim, muvatorskim vezama, tržištem koje traži nešto što nema veze s kvalitetom, nameštanjem nagrada, sve to ima u knjizi.

Prosto žao mi je kada vidim ove negativne reakcije koje svode i mene i knjigu na neku mizoginu tričariju, a u stvari u njoj, svidela se ona na kraju nekome ili ne, ona stvarno priča jednu priču o sadašnjem vremensko-prostornom, izdavačkom, književnom svetu iz moje vizure. I ja mislim da ima svašta da ponudi kao pitanja i nadam se da kad prođe ovaj prvi hajp, da će stvarno neko sesti, pročitati i pokrenuti neku diskusiju, dokazati mi da nisam u pravu, ili da jesam, ali bitno je da postoji neka diskusija, bitno je da ona otvori neka pitanja.

Miloša Ilića, alias Ana Miloš, alias Ivan Drnčula, alias Kosta Carić. Taj Kosta ima neke veze i sa Radio Beogradom, ali to možda možemo nekom drugom prilikom da govorimo. Ako sam dobro shvatio zbog tih drama…?

– A ne, ne, ne, ja pišem radio drame za Radio Beograd, ali isključivo kao Miloš Ilić.

Aha, dobro, onda sam ja pobrkao u celoj ovoj priči. A ko ne bi pobrkao?

– Da, da, da, pa i ja se ponekad zabrinem.