Profesor Jerkov: „Beogradsko četvorojevanđelje“ je akt velike kulturne hrabrosti

Te 1552. godine započeto je nešto što skoro pet vekova kasnije ima veliki značaj za naš narod. Kako danas gledamo na taj događaj?

– Svako vreme ima svoje podvige, i svako vreme ima neki trenutak koji treba upamtiti. Nekad kao upozorenje, a nekad kao ohrabrenje da sebe na neki način lepše predstavimo. Ovaj događaj treba upamtiti kao jedan vredan trenutak ne samo u istoriji štamparstva i kulture uopšte, nego kao jedan trenutak u kome su u teškim okolnostima, u okupiranoj zemlji, u neslobodi, još uvek može raditi na stvarima kulture.

Tako se gradi identitet i tako on opstaje. To je sto godina posle pada Srbije, u trenutku kada smo potpuno integrisani u jedno drugo i sasvim drugačije carstvo koje nam nije blisko i čiji običaji i način života se ne primaju kod nas. Vi objavljivanjem knjige koja je tolerisana u Osmanskom carstvu, kao što je i hrišćanstvo, dakle, vere knjige kao i jevrejstvo, tolerisano, ali nije podržano i nema isti društveni status.

Prema tome, to Četvorojevanđelje je jedan akt velike kulturne hrabrosti i način na koji zajednice štite sebe u okolnostima u kojima se nalaze.

Postoji oko četrdesetak očuvanih primeraka Beogradskog četvorojevanđelja od kojih se samo desetak nalazi u Beogradu. Ipak se čini da nedovoljno znamo o ovom kulturnom blagu. Zašto?

– Zato što smo takvi kakvi smo. Zato što ne vodimo računa o tome. Zato što smo preplavljeni konzumerizmom, izazovima svakodnevnog trenutka. Zato što smo bombardovani glupostima, bilo da su one medijski ili politički indukovane ili iskorišćene, i onda se ne usredsređujemo na ono što je važno.

To su divni primerci, svaki od njih je dragocen, različit, imaju različitu sudbinu. Kao materijalni trag ta se sudbina upisala u njega i vi, iako je to ista knjiga, to nije kao kada danas uđete u knjižaru pa vam je svejedno koje izdanje ćete da kupite. Ovde svako izdanje nosi u sebi pečat tog vremena i postojanja, i pečat istorije.

Verujem da većina naših gledalaca nije imala priliku da u ruci drži tako stare knjige. To je neverovatan doživljaj. Ima nešto potresno u sebi. To nije samo sentimentalizam da vi prenosite osećanja vezana za istoriju na jedan objekata. Nego u samom tom objektu, kao kad odete da gledate neke spomenike, kad posećujete manastire, kad gledate ruine, antičke iskopine i tako dalje, tako kada uzmete staru knjigu u ruke, ona vas nekako transformiše.

Ako tu energiju u sebi pronađete i otkrijete to je nešto izuzetno, ne ulazeći u pitanje da li ste religiozni ili ne. Nezavisno od toga Beogradsko četvorojevanđelje je kulturni artefakt prvog reda i malo uzbuđenje.

Beogradsko četvorojevanđelje je štampano na papiru, u folio formatu, krupnim ćiriličnim slovima na srpskoslovenskom književnom jeziku. Ukoričen je u kožni povez s metalnim kopčama. Korice su urađene u zlatotisku.

– To je stara štampa, ona je tada bila izuzetno skupa. Treba da znamo da su te knjige bile mnogo pristupačnije nego rukopisi, ali je ona bila izuzetno skupa. Dugo je pravljena i onda se puno pažnje posvećivalo ukrasima i vizuelizaciji. Imate divne inicijale, imate ilustracije, imate vinjete.

Mi danas uglavnom i ne umemo to da pročitamo, mada znamo šta tu piše, ali ako i ne možemo da čitamo jer nam je strana ortografija i jezik, ali možete da uživate u tim grafemama koje kao da igraju pred vama, iskaču na sve strane, obraćaju vam se, ožive percepciju.

Pojedini primerci imaju i uputstvo kako treba da se čita knjiga?

– Postoje neke bogoslužbene situacije u kojima se ona koristi, ali postoji neka vrsta šireg kulturološkog ambijenta u kojem pristupate knjizi i na neki način joj se obraćate.

Nemojte zaboraviti da to nije bilo koja knjiga, nego jedan sveti spis, trag kulturne istorije i u tom vremenu, u toj knjizi pronalazili ste odgovore na sva pitanja koja su vam važna, zato što ona ima jednu vrstu enciklopedijske dubine. To nije enciklopedija u smislu svih znanja nauke, jer to do 17. veka neće tako biti nigde, nego je to jedna enciklopedija duhovnog stava u kojem možete da pronađete snagu i pouku kako da se odnosite prema izazovima života.

Šta je specifično za ćirilično pismo? Da li je ono stvarno tako lepo ili se nama čini?

– Mi ni posle svih godina ne znamo sve tajne ćirilice. Mi znamo osnovnu priču kako se ona razvijala, ali sve tajne ćirilice na koji je ona ušla u nas i kako smo se mi sa njom saživeli, zašto je ona preovladala, a ne glagoljica ili neki drugi oblik njene adaptacije, to su sve izvori jedne male misterije u kojoj mi trajemo.

I ćirilica je lepa zato što je na izvestan način savršena, jer nosi u sebi celu tu istoriju i istovremeno savršeno odgovara potrebama našeg jezika. Ima svaki znak za svaki glas do koga je nama stalo, to je izvanredna stvar.

Da li je ćirilica kroz vekove doživela promene i kakve?

– Ćirilica se menjala u zavisnosti od jezika. Nije isto ćirilica u Srbiji i Bugarskoj, a nekmo li u svim domenima njenog korišćenja tokom vekova. Ona je lepa zato što je trag jednog trajanja. Istovremeno vas čini posebnim, specifičnim, ne da biste zbog toga bili vredniji od drugih, to niko ne kaže. Imate u Aziji fantastična pisma koja mi ne znamo da čitamo, ili arabice koje su drugačije, ali one su tu nastale, sa nama.

U mom viđenju stvari, meni bi bilo normalno da svi ljudi koji žive u dodiru sa nama nauče ćirilicu, jer to nije naporno i teško, i pokažu poštovanje prema jednoj istoriji i prema jednom trajanju.

Koliko smo verni ćirilici danas?

– Nismo verni uopšte i mi nismo verni ničemu. Nisam zastupnik ideje vernosti, pa svi kao jedno stado da svi mislimo isto, kao kako je nekada bilo kod naših prađeda. Ne. To je druga vrsta vernosti – duhu, smislu, a ne ponavljanje istog običaja.

Mi tome nismo verni zato što smo u vreme Jugoslavija počeli da gubimo horizont sopstvenog identiteta. To se počelo rasipati na sve strane. Pritisak savremene civilizacije, tehnologije i svega drugoga, nameće nam latinicu. Znači, ne vodimo računa o sebi zato što smo pomodari, zato što se ulagujemo.

Pritom da se razumemo, ja sam apsolutno za ravnopravnost svih pisama i pišem i ćirilicom i latinicom, najčešće i ne znam kako pišem. Ali u ovom trenutku je ćirilica ugrožena tom vrstom olakog pristupa našoj kulturi i kada govorimo o tome da se moramo vratiti da ravnomerno i razumno koristimo pisma, da ga zaštitimo od ovog cunamija tehnološkog kojim se ona briše, i nepažnje prema njemu, to je zbog toga što bismo želeli da jednu prednost naše istorije i kulture zadržimo, a ne zbog toga što smo zaljubljeni u prošlost i ne vidimo budućnost.

Naprotiv. Nego neće biti budućnosti ako ne budemo počeli da mnogo više vodimo računa o tome šta smo bili, šta treba da budemo i vodili dijalog sa tom tradicijom.

Šta bi svako od nas mogao da uradi kako bismo sačuvali ćirilicu?

– Evo, recimo, svi koji imaju bilo kakav natpis na svojoj firmi treba da razmisle zašto je taj njihov natpis po pravili samo na latinici. Svi koji nešto rade, komuniciraju, treba da pomisle zbog čega je meni sad tako teško da napišem imejl na ćirilici. Trebalo bi da ovladamo time kao jednom ravnopravnom praksom i treba da vodimo računa da afirmišemo to svoje, gde god se nalazimo i sa drugima.

Nisam za to da se sada sve knjige u Srbiji štampaju ćirilicom, još manje sam za to da sad neko ide s motkom i tera ljude, ali jesam za neku vrstu afirmativne akcije, a to će reći, da obratimo malo više pažnje, pomognemo sebi i podržimo sebe zato što smo u nepovoljnim istorijskim uslovima.

Evo, neka mlađe generacije za početak nauče šta je Beogradsko četvorojevanđelje, neka vide kako izgleda stari tekst, neka vide kako izgleda kada smo pisali srpskoslovenskim i crkvenoslovenskim redakcijama, neka nauče ponešto od toga i već će to biti neka vrsta promene.

Štaviše, kad god se nađu sa svojim drugovima, prijateljima, korespondentima, bilo gde u svetu, neka na neki način reprezentuju vrednost tog našeg nasleđa. To je veliki početak za sve.