Malkovič za RTS: Nisam siguran da će filmovi preživeti digitalnu revoluciju, ali teatar sigurno hoće

Paklena komedija je specifičan performans, spoj opere i pozorišne predstave. Na koji način se klasična muzika i teatar dopunjuju?

– Sve ove arije i instrumentalna muzika su neverovatno jaka dela, neverovatno talentovanih kompozitora. Radio sam mnogo predstava sa klasičnom muzikom i svaki put doživljaj je drugačiji.

Zbog čega nas kroz istinitu priču o serijskom ubici Džeku Untervegeru vode dela Mocarta, Baha, Betovena i drugih kompozitora?

– U ovom delu muzika predstavlja istinu, a tekst seriju laži. Muzika je savest i humanost ovog dela. To je priča o austrijskom mladiću osuđenom za ubistvo. Bio je u zatvoru 15 godina, tu je naučio da čita i piše. I kad ga je pomilovao predsednik Austrije, postao je dramski pisac, novelista, pesnik i novinar. Postao je najpoznatiji kao novinar istražujući ubistva prostitutki u Bečkoj šumi, a zapravo je sva ta ubistva počinio on. Ova predstava bi trebalo da bude njegovo priznanje posle smrti koje je napisao s onog sveta.

Džeka Untervegera tumačite od 2009. godine. Šta o nama i svetu u kojem živimo govori slučaj osuđenog ubice kojeg su slavili kao pisca i oslobodili zbog talenta?

– Ono što nam govori o današnjem svetu nije mnogo lepo, zato što manje kažem to bolje. Fascinirani smo ubicama, čak vrlo privlače neke ljude.

Koliko Vam je drago što ste ponovo u Srbiji, kakav je Vaš utisak o našoj zemlji?

– Ovde sam igrao samo dva puta. Prvi put neposredno pre pandemije i dan posle predstave grad se zatvorio. Onda smo zatvorili i Beč, Debrecin i Istanbul. Video sam vrlo malo Beograda, pozvan sam u Gradsku kuću, priredili su mi lep prijem, ne verujem da ću i sada imati prilike da ga vidim, ali imam dobre impresije.

Vi ste poreklom sa Balkana, koliko znate o svojim korenima?

– Ne mnogo. Moj otac je uvek govorio da je njegov otac najveći lažov na svetu. Čuo sam različite priče o tome odakle smo tačno. Mislim da moja baba sa očeve strane ima srpske korene. Nikada nisam naučio vaš jezik i znam veoma malo.

Koliko ste i dalje aktivni, da li pripremate nove uloge i u kojim medijima?

– Naravno, snimio sam jedan francuski film, imaću turneju sa drugim muzičkim spektaklom Muzički kritičar koji sam izveo i u Beogradu. Snimam i seriju u Parizu o modnoj industriji.

Da li će teatar kakvog poznajemo preživeti digitalnu revoluciju?

– Da, nisam siguran da će je filmovi preživeti, ali teatar će sigurno preživeti. To je sasvim posebno iskustvo. Jedno je plastično, neorgansko i konačno, drugo je večno, organsko, promenljivo, poput života. Smrt teatra predviđa se nekoliko hiljada godina, ali iako je pandemija ugrozila žive događaje, mislim da će teatar preživeti.