Milka Knežević Ivašković: Roman „Tarakan“ napisala sam kada mi je sin kupio mašinu za pranje sudova

Kako zamišljate idealnog čitaoca svoje knjige?

Idealni čitalac moje knjige ima između osam i 88 godina, voli da čita, to je bitno, nije bukvalista i ljubitelj je fantastike. 

Zbog čega mislite da će tinejdžeri, kao primarna ciljna grupa, čitati Vašu knjigu?

To su me mnogi pitali. Imam već reakciju par tinejdžera. Meni je to bila ciljna grupa, zato što ovde, u domaćoj literaturi, nema tog žanra za tinejdžere. Čini mi se da je većina te literature koja se danas ovde nalazi, što od stranih, što od domaćih autora, nekako se odnosi potcenjivački prema tinejdžerima, kao da nisu dovoljno zreli, kao da im treba sve svariti, da ne poznaju simboliku i metaforu. Mislim da će čitati zato što sam ja sazrevala kao pisac na Stivenu Kingu i videla sam šta je ono što je meni zanimljivo. Svi smo mi u duši tinejdžeri, neki smo reciklirani. Mislim da jeste za tinejdžere, ali i za odrasle, s obzirom i na vreme koje je naznačeno u romanu, 1988. Tinejdžeri koji su pročitali, njima se knjiga veoma dopala i oni malo stariji su se vratili unazad. To je vreme njihovog odrastanja, pa su se malo podsetili nekih stvari, a sama priča, mislim da je interesantna i tinejdžerima i starijima. U suštini, ja sam želela da napišem knjigu koju bih ja volela da pročitam.

Kako ste tinejdžerima dočarali tu 1988. godinu? Da li je to uopšte bio cilj?

Ja sam želela da izbegnem period potpunog kraha našeg, one teške devedesete. O tome se previše pisalo. Htela sam da izaberem neki period koji će da bude lepršaviji, manje teskoban. Naravno, to ne može da se izbegne zato što je 1988. godine bilo u naznaci šta će da se dešava. Htela sam da ih upoznam sa muzikom i filmovima tog vremena, sa načinom života koji je zaista bio drugačiji nego sada, što ne znači da sam ja bolno patetično nostalgična za tim vremenima. Jednostavno da im dočaram kako je bilo nekad i mislim da je to prilično razumljivo.

Otkud baš ta reč „tarakan“? U pretrazi na Guglu se pojavljuje samo jedan grad u Indoneziji.

Sad kad izguglate „tarakan“, prvo izađe naslov moje knjige, pa onda grad u Indoneziji, ali ako ga ukucate na ćirilici, pretraga daje malo bolje rezultate. Ja ruski ne govorim, ali mi se dopao idiom tarakani v golovi ili „bubašvabe u glavi“. Tarakan je zapravo bubašvaba, ali idiom „bubašvabe u glavi“ je nešto kao „bube u uhu“, neko ludilo, pa sad kako se protumači. U knjizi se vidi da to jeste insekt, ali je takođe i vrsta ludila.

Da li je knjiga bliža realnosti ili fantastici?

Pa sam događaj jeste fantastičan, ako gledate onako spolja, kao prvi utisak, ali poenta je u međuljudskim odnosima, u sazrevanju nekog ko ima 14 godina, jer je napisan u prvom licu iz ugla 14-godišnjaka, pa više naginje fantastici sa elementima horora.

Detaljno ste opisali Kosančićev venac, a spomenuli ste i druge delove Beograda. Koliko ste romanom želeli da očuvate sećanje na prestonicu koja se menja?

Želela sam. To opet ne znači da sam patetično nostalgična i da idealizujem prošlost i grad kakav je bio. Mi smo živeli 20 godina na Kosančićevom vencu, moji sinovi su tamo odrasli. Ja nisam nikad bila naročito vezana za Kosančićev venac. U toj knjizi ima nešto od mojih utisaka iz vremena dok sam tamo živela. Taj jedan mrak, jedna mikroklima, neke specifičnosti kojih nema u drugim delovima grada. Knjiga je imala radni naslov „Čudni događaji na Kosančićevom vencu“, pa je preimenovana u „Tarakan“. S obzirom na to koliko je to jedan neobičan deo grada koji svedoči o nastanku samog Beograda, tamo je sve moguće i zaista je bilo veoma čudnih situacija koje su u domenu realnosti. Ja sad živim na Vračaru i taj efekat čudnosti ne postoji tamo.

Ko vam je najviše pomagao prilikom pisanja romana?

Moj sin Stefan, koji je dizajner korica. Ima jedna anegdota. Vršen je pritisak na mene da ja napišem knjigu koja će se baviti nečim kao što se bavi ova knjiga, da bude fantastika, da ima elemente horora. Ja sam se u tome oprobavala u pričama, ali nikad nisam napisala roman. Onda sam ja, misleći da ja to ne mogu da napišem, uostalom, ušla sam u neke ozbiljne godine, kada se podrazumeva da pišem neke ljubiće za čitanje na plaži, ja sam se opirala toj ideji. Moj glavni izgovor je bio, nemam vremena, eto pola dana provedem u kuhinji, perem sudove satima, kuvam i spremam, crkla nam je mašina za pranje sudova i moj sin je rekao, već revoltiran banalnim izgovorima, ja ću da ti kupim mašinu za sudove, ako obećaš da ćeš da napišeš taj roman. Šta ću, kud ću, on ju je kupio, stavio me pred svršen čin, ja sam sela i krenula da pišem i to se odjednom razbuktalo kao traka. On je bio od velike pomoći u istraživačkom radu o Kosančićevom vencu. Nisam ja mogla tamo da pišem koješta, to je moralo da se potkuje. U principu, meni je porodica uvek podrška, nikad se nisu bunili šta sam pisala i kako sam pisala, ali u ovom slučaju, moj stariji sin je bio najveća podrška.

Deca su poznata kao vrlo oštra i direktna publika, jasno kažu šta im se sviđa, a šta ne. Zbog čega ste se opredelili da budete dečji pisac?

Ja u stvari nisam dečji pisac. Ja sam počela svoju spisateljsku karijeru kasno, u četrdesetim godinama, tako što sam napisala knjigu koja je trebalo da bude knjiga za decu, zove se „Veliko drvo“, a to je jedna priča koju sam ja svojoj deci pričala tokom bombardovanja da bih ih smirila i uspavala. Međutim, ja sam pogubila nit pričajući tu jednu priču i onda se mlađi sin, koji je tada imao svega četiri godine, iznervirao i rekao što više ne zapišeš to, nego ne znaš više gde si stala i kud si krenula i onda sam ja to zapisala. Taj rukopis je, bez mog znanja, moj suprug odneo izdavaču sa kojim je sarađivao. Izdavaču se mnogo dopala i ta knjiga je navodno za decu i bila je predložena da uđe u obaveznu lektiru, ali ni ona nije sasvim za decu. Imam još jedan tinejdžerski roman koji se zove „13 - jedno sećanje na sedamdesete“. Van toga nema ničega za decu, osim kratkih priča koje sam slala na konkurse za Radio Beograd, pa je tako jedna priča 2006. godine odnela pobedu na tom konkursu, pa se emitovala cele godine. Veoma je teško pisati za decu. Meni je mnogo lakše kad napišem i triler i horor i fantastiku i eseje, ali priče za decu, teško je jer zahteva od autora da se vrati u neki period u kojem možda razume sam sebe, da postane ponovo dete, da piše stilom i rečnikom koji je prilagođen dečjem razumevanju. Tako da ne, ja nisam dečji pisac, iako sam tu bila prilično uspešna, ali malo naginjem više nekim drugim stvarima, da pišem neke ozbiljnije stvari.