Biljana Srbljanović: Teorije zavere su veća opasnost od svakog virusa

Široj javnosti ona je poznata kao neko ko glasno, iskreno i emotivno kritikuje društvene anomalije. U svojim dramama, međutim, ona sa puno ljubavi piše o životima običnih ljudi, odnosima unutar porodice, uticaju istorijskih i političkih okolnosti na našu svakodnevicu. 

Pozorište je za Biljanu Srbljanović prirodni nastavak tema i dilema koje postavljamo u realnom životu. Njene drame su o sporednim ljudima i njihovim sporednim životima. Nema tu onih koji će promeniti svet ili delo po kojem će biti zauvek zapamćeni. Njeni likovi smo mi u svojoj svakodnevici, preko kojih se lomi život, istorija, ratovi i krize. Njih muče pitanja kako živeti u svetu punom nepravde i kako naći svoje mesto u tom svetu.

Biljana govori i piše iskreno, strasno, bez kalkulisanja. Tako je nedavno pisala i govorila o svom iskustvu sa kovidom 19, tako govori i za rubriku RTS Kulturno.

O koronavirusu koji je zaustavio svet znamo više i zahvaljujući Vašoj iskrenosti. Javno ste preko društvenih mreža podelili sve kroz šta ste sa ovom bolešću prošli. Tako ste kao javna ličnost bili jedna od nas, dokaz da se pandemija ne dešava tamo negde nekome, da to nije samo statistika, već opasnost koja nam svima preti... Kako sada, sa distance posmatrte sopstveni "slučaj Korona"?

- Fizički sam se, od samog kovida, gotovo potpuno oporavila, ali mislim da sam, kao i čitav svet, tek počela da se suočavam sa onim širim posledicama koje je pandemija ostavila - i psihološkim, i socijalnim, pa i ekonomskim, porodičnim, društvenim. Strah pre svega od nepoznatog, od neke nevidljive pretnje, od "neprijatelja" koga ne možeš da definišeš, da obuhvatiš pogledom, da shvatiš šta je tačno, prerasta kod velikog broja ljudi u iracionalno ponašanje: neki se sada boje svega, teško im je da se vrate u "normalan život", u navike i ponašanje od ranije, dok su drugi paradoksalno još neobazriviji, ponašaju se prema virusu kao prema fatumu, koji je nemoguće izbeći, "ako ti je suđeno" i to su dve krajnosti koje su veoma loše.

Svi mi, koji radimo poslove koji zavise od publike, od kontakta sa ljudima, od neke vrste "dodira" moramo da nađemo novi način da prevaziđemo sve strahove i da ponovo ostvarimo tu tananu vezu - pozorište - gledalac ili stvarnost - pisac, koja je, u izolaciji prva stradala.

Rade se ozbiljna naučna istraživanja, ali kruže i brojne teorije zavere na temu uzroka i posledica ove pandemije. Kako razmišljate o toj temi, kako smo u 21. veku došli do toga da budemo nemoćni pred virusom koji je krenuo sa pijace u Vuhanu?

- Za mene su sve teorije zavere veća opasnost od svakog virusa. Verujem u reč nauke i smatram da je neopisivo glupo da neko pomisli da tajna sila kreira virus, koji ne može da kontroliše i od koje može sam da nastrada, a da se ne razume kakvu bi korist imala od toga? Pijačne priče o "farmako-mafiji" su tako prijemčive, tako lepljive, ljudi kada se nađu pred velikom opasnošću, uvek traže izlaz u nečem "nadnaravnom", u nekim tajnim silama koje su iznad njih. Nažalost, kritika savremenog finansiranja i pozno-kapitalističkog pristupa zdravstvu, u kom se vrte ogromni novci, bazirana je na mnogo toga istinitog, ali isto tako postaje potpuno besmislena kad se svaka nova bolest objašnjava zaverom pokvarenih kapitalista koji, kao neka sekta, mogu da jednolinijski kreiraju svetske katastrofe, da bi zaradili pare na njima. 

To jednostavno odvraća društva od racionalnog sagledavanja PRAVIH problema u samoj, na primer, farmaceutskoj industriji, u zagađenju planete, u nedostacima zdravstvenih sistema i slično, jer ako za sve kažeš - ma to je zavera, onda ti kao pojedinac i svi mi kao društvo, ne možemo ništa organizovano i racionalno da učinimo protiv toga. Kako se ponašamo prema planeti, dobro i prolazimo, ako nas, s vremena na vreme, potkači po neki virus koji blokira svet na godinu dana, ali ipak, manje više, svi preživimo, samo da nastavimo da devastiramo prirodu, okolinu, sredinu u kojoj živimo, kao da ništa nije ni bilo.

Ovo je globalna kriza, jedna od najvećih posle Drugog svetskog rata, sve nas zanima šta nas čeka posle pandemije?

- Od početka, dok su svi govorili "Ništa više neće biti isto", ja sam uporno ponavljala da je to iluzija. Svet će se promeniti, to je jasno, jer nikad u reku ne uđemo u istu vodu, ali mi, kao oni koji tim svetom upravljamo, ostajemo potpuno isti, samo malo gori i ranjiviji.

Čini mi se kao da ništa nismo naučili, kao da niko nije napravio napor za nekim samosagledavanjem, za spoznajom trenutka u kom se nalazimo, ne vidim da se ijedna zemlja izdigla iz sebične zatvorenosti, vidim jednu tužnu propuštenu priliku za svetsku solidarnost, ili za promišljanje neke nove paradigme u organizovanju društava, u svetu koji se nesumnjivo menja. Čini mi se da smo ostali jednako okrenuti sitnom, u odnosu na širu sliku, okrenuti onom što je danas, u odnosu na budućnost koju možda nećemo, kao planeta, dočekati.

Sve se, ne samo kod nas politizuje, pa i pandemija. Ali ja sa Vama volim da razgovaram o umetnosti i kulturi. Šta umetnost i kultura znače kada dođu ovakva vremena?

- Umetnost, kojom se ja bavim, prva je nastradala u ovom periodu. Pozorišta su zatvorena, filmovi, i kad su snimljeni, ne prikazuju se osim onlajn, kolektivno iskustvo i pripadnost "parohiji", kako Bergson navodi, kad govori o smešnom, u gledanju pozorišnog čina, više ne postoji. Ne znamo da li će pozorišta raditi, ne znamo da li će biti koncerata, kada će se ponovo ići u bioskope, na mesta gde je to zajedništvo ključno, da bi se neka umetnost proživela. Svi razmišljamo o tome, kako stvarati pozorište u vreme socijalnog distanciranja i kome ono sada uopšte više i treba? Ja sam pisala novi komad, kada sam se razbolela, i onda, uz muku nastavljala, a da mi ne ide lako. Jer i za pisanje je potrebna stvarnost, potrebno mi je da ja tu budem publika, koja posmatra ljude i život oko sebe i onda, u svojoj samoći, kreiram nešto što ću, kao ogledalo, ponuditi "pravoj" publici u pozorištu.

Sve ove nedelje sam provela na prozoru, a da sam retko videla život. On se, naprotiv, odvijao na internetu, svi naši "Skajp" i "Zum" susreti, na kojima nikako nismo prirodni, na kojima nastupamo, pa i kad smo među najbližima, sve to je dovelo do jedne tužne izveštačenosti u odnosima. Ne znam kako ćemo preskočiti ovu prepreku, sigurno ne kako je veselo Bokačo predviđao, više vidim neku distopijsku budućnost, u kojoj će kultura postati još mnogo manje važna.

Iz Ateljea 212 su za jesen najavili praizvedbu Vaše nove drame. O čemu ovoga puta pišete?

- Pišem o fudbalu, bukvalno. Kako god da to sumanuto zvuči. Pišem o odnosima među ljudima koji žive danas, koji su raznih generacija i u različitim vezama jednih sa drugima, a koji, kao u fudbalskoj formaciji, nekako kao da imaju unapred zadatu ulogu i poziciju. I u životu imamo odbrambene i vezne igrače i napadače. Imamo one koji organizuju igru, imamo one koji igraju glavom, one koji su genijalni u pojedinim potezima, ali samo u njima, one kojima je suđeno da čekaju na loptu, sve nas koji menjamo strane - desno i levo, kao i krila, one koji driblaju druge, one koji na kvarno uklizavaju i slično.

Ta fudbalska metafora mi je zapravo i šira slika našeg post-jugoslovenskog društva, od smrti Tita koja je objavljena tokom fudbalske utakmice na Poljudu, preko Maksimirskog nasilja, koje je bilo ne samo uvertira ratova, nego i njegova suština, do poslednje bitke Zvezdinog tima u Beogradu i Bariju, ranih devedesetih, a taj tim je tada predstavljao SFRJ u malom, sve do dan danas, kada smo u fudbalu sve slabiji, a sve nam više znači, do te mere da obračuni navijača postaju građanski ratovi, to mi je bilo zanimljivo na metonimijskom planu.

I ideologija i uloga baš tog sporta, i tragedije, i usponi, kao u antičkom pozorištu, pred stotinama hiljada "živih" gledalaca, i milionima preko ekrana, to je nešto što danas jedino još može da stvori katarzu. Naravno, za mene je ovo samo neka polazna tačka, drama je, kao i obično, o ljudima u ovom vremenu, o njihovim sitnim pričama i malim životima, kroz koje se provlače lomovi istorije.

Veoma se radujem budućem radu sa Paolom Mađelijem, sa Ateljeom u kom nisam radila od kako je Cvetković okončao svoj poslednji mandat, a to je sad baš davna istorija. Veoma sam srećna i počastvovana pozivom Novice Antića i poverenjem čitavog umetničkog tima u mene.

Epidemija kod nas polako prolazi. Treba se nastaviti tamo gde smo stali...Čega ste se sve zaželeli iz vremena pre Korone?

- Uželela sam se putovanja. Nisam očekivala da ću to više ikad izgovoriti, nakon duge decenije rastrzanog života na svim mogućim kontinentima i destinacijama, tokom koje sam uporno, uz najveći napor, održavala svoj rad ovde, nakon vucaranja po aerodromima, noćnim letovima, otkazanim letovima, zatrpana snegom po vozovima, lošim putevima, po hotelima u kojima sam zaboravljala važne stvari, da ih nikad više ne pronađem, nakon godina i godina putovanja, stvorila sam, pre nekih desetak godina, pravu fobiju prema pomeranju sa mesta.

Stalno sam govorila "Ko voli da putuje, taj je idiot", jer ljudi uglavnom imaju u glavi putovanja kao deo nekog odmora, nekog prijatnog iskustva. Kad sam jednom provela 12 sati na patosu aerodroma u Istambulu, putujući sa Kavkaza kući da sahranim oca, koga nisam uspela da zateknem živog, jer je bio period Božića i svi su avioni bili puni veselih turista koji putuju jer vole, za mene je sam pojam putovanja postao nešto što više ne mogu da podnesem. Prestala sam da odlazim i na svoje premijere u inostranstvo, prestala da idem bilo gde, gde se ide auto-putem ili avionom, prestala da želim da se pokrenem iz svoje sve skučenije sredine.

Sada, kada nas je ovo sve zadesilo, kao da sam izlečila te fobije, ponovo želim da sednem u avion, da odletim negde samo "onako", želim da hodam nepoznatim ulicama tuđeg grada, želim da doživim nešto novo, da se susretnem sa onim što ne znam. U zao čas sam se "izlečila", baš sada, kada više niko, čini se, neće više moći nikuda da ode, da samo izađe iz svog tesnog, tesnog okruženja.