Miloš Latinović: Najveća tekovina ove nedaće je ponovno otkriće vremena

Bavite se veoma različitim poslovima, ali ste pre svega pisac. Piscima je izolacija najčešće prirodno stanje. Kako provodite ovu izolaciju, sa kakvim osećanjima i aktivnostima?

Dobro je, da nije nevolja izazvala takvo stanje. Apsurdno zar ne, a apsurd je, kaže Kami, lucidni razum koji uviđa svoja ograničenja. Pisati znači zaboraviti. Književnici se, sopstvenom voljom, udaljavaju od stvarnosti, od života i zakoračuju u prostore snova i mašte. Pisac živi ravnodušnim, skromnim životom, opsednut idejama, čitajući, sanjareći, razmišljajući o svom delu, o rečenici, rečima - a sve to zahteva izolaciju od agresije svakodnevnice. Stanje u kojem smo zbog epidemije deluje zbilja kao prirodno okruženje jednog pisca, ali književnik ne može da se odvoji od svog vremena, jer u svoje delo nužno želi da utka komadiće vizuelnih senzacija, delove razgovora, misli o kojima je diskutovao sa prijateljima. Zbog toga ovom prirodnom stanju književnika nedostaje miris, fali začin, koji ponekad inspiriše.

Da li je ova situacija pandemije i samoće inspirativna za umetničko stvaranje, na neki način? Da li prepoznajete nešto dobro u njoj, pored loših stvari koje preovlađuju?

Pisanje je poput droge, porok koji prezirem, ali ne pokušavam da ga se oslobodim. Pišem svakodnevno, jer to je moje bekstvo, moja pobuna. Posle velikih književnih dela inspirisanih epidemijama, teško je pronaći originalnu priču, jedinstveni model, kojim bi umetnik ispisao neku storiju istrgnutu iz ove nepogode. Nisam inspirisan temom koja je trenutno dominantna, ali ne sumnjam da će biti stvaralaca kojima će epidemija otvoriti kaverne inspiracije. Ako izuzmemo umetnički nivo razmišljanja o epidemiji, čini mi se da u ovom zlu je dobro, to što smo ponovo otkrili solidarnost, primećujem kodove samodiscipline u javnom prostoru, ali najveća tekovina ove nedaće je ponovno otkriće vremena. Skinuli smo veo s vremena, koje nam je konstantno, više od zdravlja, više od novca, nedostajalo kako bi ga velikodušno poklonili porodici, prijateljima i sebi.

Direktor ste Bitef teatra i Bitef festivala. Da li festival, koji se tradicionalno održava u septembru, pripremate, da li ga je uopšte moguće sada pripremati, u ovim ekstremnim okolnostima?

Bitef tim nije prestao da radi tokom perioda karantina, jer ovo jeste doba kada su pripreme za Bitef festival vrlo intenzivne. Septembar je uobičajeni termin za održavanje festivala, ali ako moramo da reagujemo u skladu sa događajima na koje nemamo uticaj, mi imamo dovoljno veštine i fleksibilnosti. Ono što svi zaposleni ponavljaju poput mantre, a svako od njih u svom segmentu delovanja je važan za funkcionisanje Bitef teatra i festivala, to je da nemamo pravo da odustanemo, pre nego što iscrpimo sve mogućnosti. Vera i znanje nas motivišu. Uostalom, mi u ovom poslu nismo domari čiji je zadatak da upale zaboravljeno svetlo, nego da svaki put i svuda gde možemo iznova palimo sveće, fenjere...Bitef teatar i festival s pijetetom neguju uspomenu na Prometejev podvig.

Kada je reč o Bitef teatru, koje su posledice ovog zaustavljenog vremena, za produkciju pozorišta, za postojeće predstave, kao i za one koje su u pripremi?

Zatvaranje pozorišta došlo je u nezgodan čas, jer pred nama je bilo više od dvadeset predstava, koje je trebalo da izvedemo na festivalima u Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Sloveniji, Crnoj Gori... Naše dve produkcije su u selekciji Sterijinog pozorja. Sve ovo je ogroman umetnički gubitak za Bitef teatar, jer mladi autori i umetnici koji rade kod nas, imali su odličnu mogućnost za afirmaciju. Finansijski, takođe, Bitef teatar je pretrpeo štetu, ali i naši umetnički saradnici, među kojima je mnogo kolega koji nemaju drugi izvor sredstava, ostali su bez mogućnosti zarade. Verujem da će inicijativa i operacionalizacija ideje o nadoknadi za umetnike koji su imali ugovore s pozorištima tokom zaustavljenog vremena, uskoro biti realizovana.

U vremenu u kome živimo, čini se da je među svim umetnostima pozorišna najviše stradala, jer pozorište podrazumeva okupljanje ljudi, što je prva tačka na listi aktuelnih zabrana. Kako vidite ponovno uspostavljanje pozorišne igre, kako će to izgledati, da li će se publika u početku plašiti da dolazi na predstave?

Samjuel Džonson je rekao da zakon drame donose gledaoci drame, ali to nije sprečilo da engleski puritanci 1642. godine zatvore pozorišta, iznervirani skaradnostima na sceni. Koliko je godina prošlo od tada, a eto nas ponovo u praznom prostoru, bez odjeka. Nije isti motiv, ali rezultat je porazan za pozorište. Glumac je ostao bez partnera, pisac bez reditelja, publika bez teatra. U sveopštom nizu gubitaka, pronađeno je rešenje: surogat teatara, odnosno snimci predstava koje se emituju posredstvom medija. Cikorija, ipak nije kafa, a ovo može da bude opasno, jer pozorište to je jednom. Pozorište, to je rečna voda, koja neprestano protiče, iznova i iznova. Ne može se ući u istu reku dva puta. Danas je pozorišna umetnost suočena s ogromnim neprijatnim izazovom, i zaista je malo puta u dugoj istoriji teatarske igre, bilo ovako neizvesno, pre svega zbog psihološkog stanja publike bez koje nema teatra. Šta će biti? Kako ćemo se organizovati u neočekivanoj situaciji? Ne znam. Nisam optimista, ali ne mogu da prihvatim situaciju da više nikada neću kročiti u pozorište, jer verujem da će neki savremeni Tespis drčno stati na svoja kola, u nekom gradu, na prostranom trgu, i za publiku koja će stajati na propisanoj socijalnoj distanci odigrati svoju predstavu, ili ćemo se neukrotivi i željni umetnosti teatra okupljati u podrumima, sobama, malim stanovima, gde će nam neka nova, ali jednako hrabra, Vlasta Hromostova igrati tužan komad o borbi s anđelima.