Marko Krstić: Če Gevara bi danas volontirao u nekoj od bolnica

Aktuelni roman Marka Kostića, Mundo libre (Slobodni svet), posvećen latinoameričkoj legendi Ernestu Če Gevari, intrigantna je priča o potrazi za slobodom. Zato sa Krstićem, u pandemijskim ograničenjima, razgovaramo o slobodnom svetu.

Naziv vašeg aktuelnog romana Mundo libre je sušta suprotnost stvarnosti izazvanom pandemijom korone. U kakav svet nas je pandemija smestila, zatvorila?

– U onakav kakav smo očigledno zaslužili. Živimo sveopštu paranoju, zaplašeni, zastrašeni, u obistinjenom orvelovsko-pekićevskom svetu koji se doskora činio samo kao izraz vrhunske književnosti. U takvom svetu, jedini prostor slobode koji ne zavisi od policijskog časa ili straha od globalne recesije, medičijevskog Imaginarujima ili konferencija predsednika, jeste lični prostor slobode.

U njemu nema ni maski, ni socijalne distance, niti gužvi pred supermarketima. U njemu ste vi i vaš unutrašnji svet, vaši bližnji, i to vam može biti dovoljno da skrenete misli u ovim danima. Zavirite u njega, lepši je i bolji nego ovaj svet napolju. A ako i nije, opet dobro, bar ste zavirili, i to je oblik slobode. A onda zavirite opet. Ja to svakodnevno radim. U tom smislu, naslov mog romana ne mora biti „sušta suprotnost stvarnosti“, nego potencijalni odgovor na nju.

Da li razmišljate o ljudima, ne samo lekarima, koji se svakodnevno izlažu virusu da bi zaštitili, izlečili nas koji možemo da radimo od kuće?

– Ovakva vremena uvek pokazuje dve krajnosti. Ima onih koji se svakodnevno izlažu vurusu da bi nas zaštitili, mislim na zdravstvene radnike, i ima onih koji isto to rade da bi zaštitili svoj „trip“ i u inat idu ulicom nezaštićeni. Uz opravdanje da je nošenje maski preporuka a ne zakonska mera, što je posebna glupost. Razmišljam i o jednim i o drugima. O nama.

Pa čekajte, jel vas toliko baš briga, pa ne umiru ljudi ne znam gde, nego u vašem komšiluku, jel toliko ne kapirate da ovo nije Švedska ili Austrija, pa postoje neke mere predostrožnosti koje, tačno, imaju 100 manjkavosti i zloupotreba, ali ipak su nekakve mere, ni u slobodnijem društvima nije puno drugačije, što ne znači da sad treba ćutati o tome. I koliko mi je glupa ta „fora“ – „ma, neće mene“. Pa dobro, čak i da neće tebe, hoće onog do tebe i onog do njega...

Pa nađite, ljudi, nešto da radite sa sobom, bilo šta, sad imate vremena da vam nešto zaokupi pažnju, neki kućni hobi, nešto, da malo skrenete misli od ovog medijskog ludila, svog ludila, nemojte samo zombifikovano čekati na vesti koje više zastrašuju i unose konfuziju nego što smiruju.

S druge strane, svaka čast i zahvalnost ide ljudima koji su spremni da u ovim momentima svoje zdravlje, možda i život, žrtvuju zarad zdravlja drugoga i drugih, nebitno da li rade na Infektivnoj u Beogradu ili u bolnici u Kremoni. Nevažno u kom delu sveta, kom narodu pripadaju, nevažno u čijoj su vladi. Premda mi je utisak da su izborne kampanje u punom jeku. Ako je ičeg dobrog donela ova pošast, to je obnova potrebe za solidarnošću. I ljudska, na najbazičnijem dnevnom nivou odnosa sa komšijama i sugrađanima, i međunarodna.

Primeri Nemačke i Holandije naspram Italije, Španije i Portugalije samo su do kraja ogolili činjenicu koliko je to globalno važno. Jer ako to ne bude važno, i ako egoizam „tiranskih ekonomija“, kako ih naziva španski profesor filozofije Karlos Fernandez Lirija, ponovo izdominira, mali nas korak deli od pandemije do pandemonijuma.

Kako vi provodite dane u izolaciji, pišete, uređujete rukopise?

– Ne razumem ljude koji se kod kuće dosađuju. Ispada da je vanredno stanje pokazalo da ljudi nisu sposobni da se posvete malo sebi i porodici, iako kad je stanje normalno, stalno kukaju kako zbog obaveza nemaju vremena ni za šta. Ne znam, kod mene je radna atmosfera, što ne znači da radim po ceo dan. Odmaram, radim obične, porodične stvari. U pauzama između uređivačkog posla i koordinisanja jedne male ali efikasne redakcije, završavanja scenarija za dokumentarni film o našoj najznačajnijoj džez legendi Dušku Gojkoviću i pripremi za reizdanje Viktorije koje će objaviti „Laguna“, bavim se i kućnim poslovima.

Meni je rad od kuće ukazao na više korisnih stvari: kućni rad je neprikosnoven; efikasniji je otići na net nego otići na posao; moja žena odlično kuva, iako se godinama folirala da ne zna; ponešto znam i da popravim po kući, mada i dalje ne dovoljno dobro, poslodavci štede i struju i opremu, znači, veće plate za zaposlene; kad nema neta, nema posla; produžiti rad kod kuće i nakon ukidanja vanrednog stanja. Još samo da ubedimo poslodavce u to.

Vaša dva do sada objavljena romana se razlikuju i u tematskom i u formalnom smislu. Kakav će biti treći?

– I da i ne. I Viktorija i Mundo libre su romani koji istovremeno imaju nešto osobeno i nešto zajedničko, pre svega, na planu slobode i načina na koji se ona izneverava ili dostiže. Štaviše, iako u različitim istorijskim kontekstima – postpetoktobarska Srbija i kubansko-bolivijska revolucija – oba romana sadrže poetičke analogije: motiv letećeg zmaja, motiv izdajnika, motiv mučenika, motiv grupe koja se rastura, oba romana su romani akcije u kojima likovi više delaju nego što pripovedaju, i oba su bazirana na određenim istorijskim događajima, uz elemente trilera.

Ono što ih zasigurno razdvaja jesu pripovedačka tehnika i žanrovsko određenje. Viktorija je više roman društva, dok je Mundo libre prvenstveno roman potere, koji integralno postaje roman jednog lika – roman o Če Gevari. Treći roman, koji očekujem da završim tokom sledeće godine, biće tematski drugačiji i mnogo intimniji. Na tragu je tradicije koju baštinimo od Henrija Milera i Filipa Rota, a nisam gubio iz vida ni prvi eksplicitni erotski odjek srpske književnosti, Karadžićevog Crven Bana i predstavlja sliku pojedinca koji je, u začaranom krugu seksualnih i porodičnih odnosa, suprotstavljen samom sebi.

Šta čitate/gledate u izolaciji, šta biste nam preporučili?

– Bajke za decu, hahaha... Usled kućnog karantina, vratio sam se dečjim klasicima za odrasle Alisi u zemlji čuda i Mobi Diku. Uzbuđenje koje sam imao kao klinac, čitajući ih kao bajku ili avanturu, isto je i trideset godina kasnije, s tim što je sada ta vrsta ushićenja prerasla i u rezignaciju. I dalje smo u zečjoj rupi, sa velikim Dikom u njoj. Pored ova dva naslova, ostanimo uz književnost mora, uz misao Džošue Slokama, prvog mornara koji je oplovio svet sam, ispisujući je u svojoj ispovesti: „Rođen sam na vetru i proučavao sam more, kao malo ko, zanemarivši sve ostalo“, ostanimo uz mediteranske romane Desnice i Darela, ili antologiju priča o moru Ostrvo na dva mora koju je priredila Ljubica Arsić. Šta gledam? Patrolne šape. I da moja porodica i ja ostanemo ok. I mentalno i zdravstveno.

Šta bi junak vašeg romana Če uradio danas?

– Prvenstveno, ne bi učestvovao ni u jednoj vlasti. A ako me pitate gde bi bio za vreme pandemije, verujem da bi veći deo dana volontirao u nekoj od žarišnih bolnica kao ispomoć, kao što je bio i u Peruu, u karantinu leproznih, 1952. godine. Drugi deo dana bio bi posvećen načinu kako da oslobodi i pomogne Asanžu u njegovoj revolucionarnoj borbi i odbrani, koji se, čekajući suđenje umesto izručenja, nalazi u londonskom zatvoru u kome je broj zaraženih sve veći, a ima i smrtnih slučajeva. Njegovi dani, i za vreme pandemije i nakon nje, bili bi ispunjeni istom onom mišlju po kojoj je ostao upamćen u istoriji sveta. Borbom za mundo libre.