Jevgenij Vodolazkin: Sankt Peterburg je opusteo

Vodolazkin je doktor filoloških nauka, proučavalac stare ruske književnosti, poliglota. Za sajt RTS-a kaže kako se ruski svakodnevni jezik prilagodio pandemiji kovanjem novih reči – „samoizolacija“ i „udaljonka“ (rad na daljinu). U Sankt Peterburgu u kojem živi, kaže, ljudi se pridržavaju preporuka.

– Da, dužni smo da budemo kod kuće, to još nije dobilo karakter zakona, nije vanredno stanje, to je preporuka. Kada povremeno pogledam kroz prozor, vidim da su ulice skoro puste, retko neko prođe.

Peterburžani su osvešćeni, slušaju apele, tako da naredbe nisu potrebne. Idemo samo u najbližu prodavnicu ili apoteku, pse šetamo na udaljenosti od 100 metara od svoje zgrade, prevoz je proređen... Panike nema, moji sugrađani ne gube ljudski lik, ni obraz.

– Radim u „izolaciji“ čitavog života i kao filolog i kao pisac. Kao specijalista za drevnu rusku literaturu išao sam u biblioteku, radio na rukopisima, ali ni tamo posao nije bio povezan ni sa kim drugim, a sada sam došao, može biti do idealne varijante organizacije rada, okružuju me samo moji bližnji. Za mene ja takav način života dosta uobičajen i udoban, da.

– Život je sam po sebi raznolik, ali ako bi se pisalo samo o njegovim lepim stranama u to niko ne bi poverovao. Opisivao sam i lepe i ružne stvari, fiziološki nelepe, bolest, u Lavru posebno. Čak su me pitali – zašto opisujete fiziološke detalje, zar ne razumete da to nije prijatno za čitanje? Reč o opisu porođaja Ustine kada ona rađa i umire.

Ja sam na to odgovorio – verujte, ja se i sam dovoljno ustežem, ali kada sam uvukao sebe u to blato i krv, sa sobom sam poveo i svog čitaoca i to je bilo neophodno. Kada ne bi videli taj užas, čitaoci ne bi razumeli zašto se Arsenij ceo život kajao, zašto nije mogao sa bude spokojan, da se oslobodi i običnih i unutrašnjih suza.

Bilo bi umetnički neuverljivo da ona prosto umire, a on oseća grižu savesti. Da bi se razumela dubina pokajanja mog književnog junaka, bilo je potrebno razumeti dubinu njegovog greha i užasa kroz koji je prošao.

– To je glavni mamac za bilo koji roman. Ako se ne identifikujete sa junakom, možete sa strane da posmatrate šta se dešava, ali ne uspevate da osetite snažnu emociju. Snažna osećanja proizlaze iz toga što možete da zamislite sebe u koži junaka.

Mamac ne daje obavezno autor, on može da postoji i u čitaocu. Jedan čitalac mi je rekao da u njemu nije bilo ničeg što bi moglo rezonirati sa onim što se opisuje u romanu, da na intelektualnom nivou vidi da je to dobro napravljen tekst, ali da nema iskustvo koje bi dozvolilo njegovoj duši da se na to odazove.

Ja veoma dobro razumem tu poziciju, zato što delo nije samo tekst, nije samo autor, delo je i čitalac. Delo postoji samo u svesti čitaoca, ono ne postoji apstraktno. Knjiga živi samo prilikom čitanja i zato se menja, sa svakim novim čitaocem postaje nova zato što je percepcija sasvim drugačija.

– To odlučuje svako za sebe, motivi su različiti. Određeni psihološki tip ljudi želi da razume šta se dešava i da to analizira. To su ljudi koji sada čitaju stvari o katastrofama, o pandemijama... Za njih je izvanredna knjiga koja je bila popularna u mom detinjstvu, Iščezli svet Artura Konana Dojla, ili Kamijev roman Kuga, zatim Bokačov Dekameron, Puškinove Male tragedije, čak i moj Lavr, gde je kuga podrobno opisana.

Ali postoji i drugi tip ljudi koji ne želi udubljivanje, dovoljno im je ono što se dešava i „dopunska kuga“ im nije nužna. Ti ljudi žele prosto da se umire i oni treba da čitaju lepe, dobre knjige, najbolje knjige koje su čitali u detinjstvu – Tri musketara, Robinzona Krusoa... knjige koje u suštini usmeravaju na misao da će na kraju sve biti dobro.

Kada je reč o filmu ja bih gledao dobre detektivske filmove, volim stare detektivske filmove. To nije loša, trivijalna književnost ili film, kako je obično karakterišu.

Dobra detektivska priča je priča o tome da dobro pobeđuje zlo. Takve filmove ljudi ne gledaju da bi saznali ko je ubica, već im se dopada kada detektiv, okrenut leđima prema vratima, kaže – Uđite, Džonsone, ja znam da ste to vi!

I on sve zna od početka, ali zbog nas to rešava dok film ili knjiga traju. To su etički obično uverljive i tačne stvari. To su Žorž Simenon, opet Artur Konan Dojl, Agata Kristi, Česterton i filmovi i serije snimljeni po njihovim delima. Lično volim nemački crno-beli filmski serijal iz 60-ih i 70-ih zove se Der komesar (Der Kommissar), gledao sam ga u Nemačkoj i gledam ga ovde na internetu kada sam u „neizbalansiranom“ raspoloženju.

Kada ćete objaviti novu knjigu?

– Svima želim da se sve ovo brzo završi i da se svi vrate svojim životima. Ja ću se postarati da sačuvam „samoizolaciju“ da bih završio knjigu koja će biti posvećena mojim omiljenim temama – istoriji i vremenu, velikoj opštoj istoriji i ličnoj, porodičnoj istoriji.

Besmisleno je da prepričavam roman, nelinearan je. Za sada imam dobar tempo rada i ako se ne desi neka nova pandemija, knjiga će biti objavljena do kraja ove, ili početkom iduće godine.