Svetlana Bojković: Dok radim moram da istražujem

Ima brojne prestižne glumačke nagrade: „Joakim Vujić", „Žanka Stokić", „Branislav Nušić", Dobričin prsten za životno delo, Zlatni Ćuran na Danima komedije, Oktobarsku nagradu grada Beograda. U periodu od 1992. do 1996. godine bila je predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije (SDUS).

Svetlana Ceca Bojković dobila je prošle godine i Sterijinu nagradu za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti. Na dodeli je, citirajući Steriju, podsetila da je "Teatar lek za bolesti moralne". Poštujući zbog epidemije korona virusa zabranu izlaska iz kuće, iz svog doma u Beogradu govorila je za RTS.

Glumica u izolaciji. Zvuči kao apsurd. Šta glumica radi u takvoj situaciji?

- Zaboravlja da je glumica. Radim što i svi drugi: Čistim kuću, kuvam, perem, očekujem i pozajmljujem minimalna dezinfekciona sredstva, opsesivno perem ruke, telefoniram, primam i šaljem postove po ceo dan, slušam radio, gledam TV. Uveče čitam. Kao što vidite, posla preko glave!

Preko noći su naši životi postali drugačiji. Kako razmišljate o svemu što se ovih dana dešava kod nas i u svetu?

- Mislim da je čovek povredio prirodu, njenu ravnotežu i da nam ona sada uzvraća. Ovo je ozbiljna opomena.

Par dana pre premijere je zbog pretnje korona virusa otkazana predstava "Dabogda te majka rodila" u Ateljeu 212, koju je po tekstu Vedrane Rudan režirala Tanja Mandić Rigonat, a u kojoj igrate jednu od uloga. Ko ste tu Vi i kakve su dileme i problemi sa kojima se suočava taj lik?

- Da, otkazana je premijera i pozorišta su se zatvorila. Moja uloga u toj predstavi je uloga ostarele, bolesne majke, smeštene u najluksuzniji i najskuplji dom za stare. Do samog njenog kraja niko ne veruje u njenu bolest.

Vi ste karakterna glumica. I kada igrate uloge koje su navodno lake, uvek je tu prisutan neki jak karakter?

- Ja tako glumim i mislim da tako mora. Za mene je dok radim zanimljivo istraživanje. Ono počinje iz toga kako taj karakter gleda na život i kako se prema njemu odnosi, kako se donosi prema životu, prema problemima, prema drugim ljudima. To je jedna zanimljiva igra. Nije to igra koju samo pokazuješ, već igra unutar sebe, biranje sredstava, koje počinje, rekla bih, od toga kakav je moj pogled na svet i na život.

U vašoj profesiji je važan kontinuitet i trajanje. Kako se to postiže?

- Radom, neprestanim. Naravno ne treba se satirati od rada, ali treba imati kontinuitet. To drži glumca u vertikali, u fizičkoj i mentalnoj kondiciji.

Solidarnost, odgovornost, razumevanje...sve to nam je ovih dana potrebno. Šta ti pojmovi danas znače?

- Potrebni su nam više nego ikad, upravo zbog ovog nevidljivog neprijatelja. Kao što vidimo, teže je sve to bilo probuditi, nego u vreme bombardovanja. Ti pojmovi zažive u kriznim periodima, ali, na žalost, kasnije, u komforu brzo nestanu.

Zašto su i u ovakvim situacijama važni umetnost i kultura?

- Važni su, jer bude u čoveku snagu i veru u lepšu stranu života, koja i te kako postoji.

Šta biste nam nam preporučili da čitamo, slušamo i gledamo?

- Čitajte ponovo proverene, dobre knjige, klasiku, gledajte ponovo sjajne antologijske filmove, kao što je Grk Zorba na primer... Slušajte muziku koja vam stvara mir i radost.

Da li imate neku poruku za vašu publiku i prijatelje?

- Bolje je, naravno, ostati u svom stanu, nego se razboleti i zaraziti druge. U životu uvek postoji i gore. Setimo se samo ratova i logora... Poručila bih svima strpljenje. Sačekajmo da ovo prođe.