Lordan Zafranović: Filmom sam želeo da se zlo Jasenovca više nikad ne ponovi

Zafranović, gostujući u emisiji Za stolom s Apostolom, napominje da je njegovo bavljenje zlom počelo posle susreta sa dokumentima i svedočanstvima o Jasenovcu, kada je već bio školovan i formiran reditelj.

„Nisam mogao da shvatim, kada sam video tu postavku i te dokumente, to monstruozno pojedinačno ubijanje i jednu strahovitu sliku o nama ljudima – šta smo mi zapravo. Bilo me je zaista stid što sam te vrste“, kaže Zafranović.

Tada je, ističe, odlučio da film, koji za njega predstavlja „sveti medij“, posveti analizi zla koje se nije dogodilo negde daleko, već u njegovoj neposrednoj okolini.

Polazio je, kaže, od uverenja da čovek u sebi nosi i dobro i zlo i da okolnosti, ideologija, propaganda i politika mogu da pokrenu ono najmračnije u njemu. Upravo zbog toga je želeo da istraži trenutak u kojem običan čovek prelazi granicu i postaje zločinac.

„Radio sam filmove da se to zlo Jasenovca više nikada ne ponovi. To mi je bio glavni cilj“, naglašava reditelj.

„Zlatni rez“ kao savremena drama o zlu

Iako je nastao posle višedecenijskog proučavanja dokumenata i svedočanstava, Zafranović naglašava da Zlatni rez 42 nije dokumentarni već igrani film. Pojedini likovi predstavljaju spoj više istorijskih ličnosti, a namera nije bila rekonstrukcija svakog događaja, već stvaranje savremene drame o mehanizmu zla.

„Ovaj film je fikcija. On ujedinjuje u jednoj ličnosti nekoliko ličnosti. Ovaj film je zapravo savremena drama o zlu. To je moj pogled na svet danas“, objašnjava Zafranović.

U središtu njegovog interesovanja je pitanje kako ideologija može da oslobodi nasilje u čoveku. Posebno ukazuje na rasne zakone u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koji su omogućili progon i ubijanje ljudi druge vere i nacionalnosti bez straha od kazne.

Zafranović smatra da film ima mogućnost koju nemaju drugi oblici umetnosti – da u realnom prostoru i vremenu pokaže preobražaj čoveka i složeni odnos dobra i zla.

„Ja govorim o nama. Mi smo sposobni za sve. Samo je pitanje kada i na koji način nas neko povuče i krenemo. Umetnici su ti koji bi trebalo na to da upozoravaju“, ističe reditelj.

Istovremeno, u filmu ne vidi samo priču o zločinu. Nasuprot zlu postavlja dobro, koje, kako kaže, svaki čovek takođe nosi u sebi. Jedan od najvažnijih primera je lik svetog Vukašina, čiji pogled razara sigurnost jednog od dželata.

„Imamo strahovito veliko dobro u sebi. Kada bi se to dobro na neki način ujedinilo, bila bi to apsolutna pobeda jedne nove civilizacije. Moramo da ujedinimo dobro“, poručuje Zafranović.

Baja i Zora – ljubav usred logora

Jedna od centralnih linija filma prati decu Kozare i odnos dečaka Baje, kojem je porodica ubijena, i devojčice Zore. Paralelno se razvija neobičan odnos Baje i ustaškog zločinca Lovre.

Upravo u takvim odnosima, smatra Zafranović, film može da prikaže ono što je rečima gotovo nemoguće objasniti – istovremeno prisustvo privrženosti, straha, potrebe za preživljavanjem, dobra i zla.

Posebno mesto ima Bajino oproštajno pismo Zori. U njemu joj poručuje da je, uprkos svemu što je preživeo u Jasenovcu, upravo tamo proživeo najlepše dane zato što je ona bila pored njega.

„Ja sam te ovde, u Jasenovcu, gde je bilo toliko zla, imao pored sebe i tu sam imao najlepše svoje dane. To je izjava koja jednostavno graniči sa bogom“, smatra Zafranović.

Ipak, srećnog kraja nema. Baja, opterećen onim što je proživeo i sopstvenim odnosom sa zločincima, ne može jednostavno da nastavi život.

Simboličan je i završni motiv noža. Baja ga baca uvis, prema nebu, ali se on na kraju vraća čoveku.

„Vi ste napravili nož, ne ja. Ja vam ga vraćam da to rešite konačno“, objašnjava Zafranović simboliku te scene, dodajući da nož na kraju ostaje u rečnom mulju – odakle ga neko ponovo može pronaći.

„U moje ime – oprostite“

Zafranović film vidi i kao lični čin prema žrtvama Jasenovca. Posle premijere rekao je da predstavlja njegov lični oprost srpskim, jevrejskim i romskim žrtvama.

Pozivajući se na čin nemačkog kancelara Vilija Branta, koji je kleknuo pred spomenikom žrtvama Varšavskog geta, Zafranović kaže da on, kao umetnik, nema političku moć da govori u ime čitavog naroda, ali ima mogućnost da govori u svoje ime – filmom.

„Ja kao umetnik mogu jedino sam. U ime svog naroda mogu da kleknem samo preko filma i da kažem: 'Oprostite, molim vas, u moje ime'“, ističe Zafranović.

Upozorava i na opasnost revizije istorije, u kojoj se, kako kaže, menjaju uloge počinilaca i žrtava i relativizuju istorijske činjenice.

„Niko nije uticao na ovaj film“

Odgovarajući na kritike da je Zlatni rez 42 politički ili propagandni projekat, Zafranović tvrdi da tokom snimanja nije trpeo bilo kakve pritiske.

„Ni jedan jedini čovek nije došao niti je uticao na mene. Nijedan cenzor nije došao, nijedan čovek da mi kaže da bi nešto trebalo skinuti. Napravio sam ga potpuno slobodno i iza njega apsolutno stojim u svakom kadru. Niko nije uticao – samo ja. Preuzimam maksimalnu odgovornost“, naglašava reditelj.

Navodi da je projekat najpre pokušao da realizuje u Hrvatskoj, jer smatra da je taj film upravo tamo najpotrebniji. Obratio se i premijeru Andreju Plenkoviću, ali odgovor nije dobio.

Posle toga projekat je realizovan uz podršku iz Srbije i Republike Srpske. Zafranović navodi da su sredstva stigla iz više izvora, među kojima su Republika Srpska, televizija, Telekom, pokrajinska vlast u Vojvodini i Srpska pravoslavna crkva.

Snimanje je, kaže, bilo izuzetno teško – na temperaturama i do 42 stepena, uz komarce, oluje i druge nepogode – ali je cela ekipa bila posvećena projektu.

Od Okupacije do Zlatnog reza 42

Govoreći o svom opusu, Zafranović se prisetio saradnje sa Danilom Kišom, Mirkom Kovačem, Filipom Davidom, Borislavom Pekićem i drugim piscima sa kojima je delio interesovanje za nacionalizam, rat i prirodu zla.

Posebno je govorio o filmovima Krv i pepeo Jasenovca, Okupacija u 26 slika i Testament.

Krv i pepeo Jasenovca bio je, prema njegovim rečima, među kandidatima za američkog Oskara za dokumentarni film, ali je tadašnja Jugoslavija odustala od kandidature. Okupacija u 26 slika suočavala se sa zahtevima za izmene i skraćivanje, a Zafranović kaže da je odbio i mogućnost da skrati čuvenu scenu zločina u autobusu, iako mu je preneto da bi mu to značajno povećalo izglede za Oskara.

„To bi bio zločin prema filmu“, kaže danas.

Posebno težak period usledio je početkom devedesetih, kada je, dok je radio na Testamentu, napustio Hrvatsku. Filmski materijal je, prema njegovim rečima, iz Zagreba izneo preko Slovenije, a zatim ga prebacio u inostranstvo i završio film u Češkoj.

Testament je u jednom trenutku trebalo da bude njegov poslednji film, jer je verovao da umetnost nije uspela da spreči tragediju na koju je godinama upozoravao. Ipak, vratio se režiji.

Četiri sata filma koja nije želeo da „osakati“

Zlatni rez 42 Djeca Kozare traje četiri sata i sedam minuta. Zafranović priznaje da je svestan da je to veliki izazov za bioskopsku distribuciju i publiku, ali tvrdi da film nije mogao da skrati a da ne naruši njegovu celinu.

Pokušaje skraćivanja poredi sa oduzimanjem delova tela.

„Možete bez jedne ruke, pa skinete jednu ruku. Možete bez jednog uha, pa skinete uho. Možete bez jednog oka, možete bez jedne noge – i onda vidite da ste napravili invalida. Neka ostanu ruke, neka ostanu oba oka, inače bi to bilo sakato“, kaže Zafranović.

Napravio je i kraću verziju usredsređenu na logor, koja traje dva sata i 55 minuta, ali je sudbina te verzije i dalje pitanje distribucije.

Posle Zlatnog reza, Zafranović kaže da više ne želi da se bavi zlom. Posle filmova u kojima je decenijama pokušavao da razume kako čovek postaje zločinac, želeo bi da se okrene suprotnom polu ljudske prirode.

„Više se neću baviti zlom. Pokušaću da se bavim ljubavlju“, najavljuje Zafranović.

Za Zlatni rez kaže da je sada najvažnije što je uopšte nastao.

„On je rođen na premijeri u Sava centru. Ja sam sada olakšan kao rodilja posle rađanja i čekam, pazim da to dete dobije prve korake i da krene u svet. Veliko je zadovoljstvo što je napravljen“, zaključuje Lordan Zafranović.