Darko Bajić za RTS: „Balkanska pravila 2“ je film o srpskom heroju koji je ušao u samo srce NATO-a

Vreme se menja, generacije prolaze, ali neka pravila ostaju ista. To je suština koju je reditelj Darko Bajić utkao u svoj kultni politički triler Balkanska pravila devedesetih godina. Sada, Bajić priprema nastavak, Balkanska pravila 2, zasnovan na istinitoj priči koja nadmašuje svaku fikciju – priči o generalu i obaveštajcu Jovanu Milanoviću, čoveku koji je u Briselu ušao u samo srce NATO-a.

Bajić ističe da je Milanovićev podvig inspiracija za film jer predstavlja čin istinskog herojstva. „On je svojim delovanjem spasao desetine hiljada ljudi, ako ne i više. Zbog toga je heroj i čovek koji zaslužuje da njegova priča bude ispričana“, objasnio je reditelj.

Milanović je, bez činova i zvanične podrške, uspeo da stvori mrežu od četrdeset dve „krtice“ unutar Alijanse. Ti ljudi, naglašava Bajić, nisu bili plaćeni.

„On ih nije vrbovao, nagovarao, niti plaćao, para nije imao. Oni su to radili jer su shvatili da je planirano bombardovanje na pedesetogodišnjicu postojanja NATO pakta nešto što se protivilo njihovom moralu i osećanju za pravdu. Žrtvovali su svoje karijere jer su verovali da bombardovanje jedne zemlje u Evropi ne sme postati pravilo", istakao je Bajić, dodajući da je uvidom u neka od osam hiljada dokumenata do kojih je Milanović došao shvatio da je plan bio „da se Srbija sravni sa zemljom“.

Nevidljive niti moći i pravila koja se ne menjaju

Radnja filma istražuje nevidljive sile koje oblikuju istoriju. Dok verujemo da poznajemo prošlost kroz datume i ratove, Bajić podseća da se najvažnije odluke donose daleko od očiju javnosti, u svetu gde moć „nema potrebu da se predstavlja“. Ta ideja o „dubokoj državi“ i tajnoj porodici koja iz generacije u generaciju bira svog tvorca, „Matorog“, bila je centralna tema prvog dela, a sada dobija svoje otelotvorenje u stvarnom liku generala Milanovića.

Bajićev pristup istoriji duboko je ličan. Svoju rediteljsku provokaciju i potrebu da istražuje prošlost objašnjava kroz događaj iz mladosti, kada je sa sedamnaest godina saznao da mu je otac preživeo logor Mauthauzen.

„Uzeo sam kameru, duplu osmicu, i sa ocem otišao na to putovanje. Snimao sam detalje, ušao sam sa kamerom u krematorijumsku peć. Taj čin me je približio razmišljanju o smrti, ali i o tome kako su ljudi uspevali da prežive. Tada sam shvatio da moram da istražujem i provociram, da preispitujem da li su moji principi zaista samo moji ili su nastali iz gena, iz odluka mojih predaka“, ispričao je Bajić.

Umetnost mora da provocira

Ta potreba da se „čeprka“ po tabu temama obeležila je čitavu Bajićevu karijeru. Pre skoro četrdeset godina, njegova serija Sivi dom uzburkala je jugoslovensku javnost. Tadašnje vlasti su ga optužile da „romantizuje maloletničku delikvenciju“, ali Bajić objašnjava da je serija zapravo otkrila prve pukotine u sistemu.

„Čeprkajući, pronašao sam da se društvo izvan žica doma ponaša sa manjkom morala, da je korumpirano i da, kada jednom strpa te mlade ljude tamo, pere ruke od njih. Niko posle nije hteo da ih zaposli", priseća se reditelj.

Sličnu provokaciju izveo je i filmom Rat uživo, koji je snimao tokom NATO bombardovanja. Ideja o filmskoj ekipi koja odlučuje da snima film usred rata bila je sama po sebi subverzivna. Bajić se prisetio reakcije članova Američke akademije tokom projekcije filma. „Neki su govorili: 'Mi vas nismo bombardovali, to je NATO'. To govori o tome kako svaka država ima svoju propagandu i kako mediji utiču na ljude.“

Kinematografija u krizi: „Država nas kažnjava, a dijaloga nema“

Bajić je bio izuzetno kritičan prema trenutnom stanju u srpskoj kinematografiji, koju je opisao kao „krizu koja traje godinu i po dana". On tvrdi da država sistemski ignoriše filmske radnike, ne dodeljujući sredstva bez objašnjenja, što on tumači kao cenzuru.

„Ako država ima ekonomski rast, onda je normalno da i kultura to oseti. Mi smo spremni na dijalog, imamo predloge za izlazak iz krize, za zakone o autorskim pravima i kinematografiji, ali niko neće da razgovara sa nama. To je suštinsko nerazumevanje i osionost", naglasio je Bajić.

Reditelj smatra da je rešenje u dugoročnoj strategiji i jedinstvu struke, nezavisno od političkih podela. Na pitanje da li bi prihvatio mesto ministra kulture, Bajić odgovara potvrdno, ali pod jednim uslovom: „Da mi se daju odrešene ruke da rešim probleme. Ne zanima me funkcija, zanima me da stvorim sistem u kojem će moje kolege moći profesionalno da se bave svojim poslom. Ja ovaj posao znam.“

Na kraju razgovora, Bajić je, citirajući Ivu Andrića, poslao snažnu poruku o opasnosti odsustva dijaloga.

„Andrić je rekao da je mržnja zakopana tek nekoliko centimetara ispod zemlje. Padne kišica, dune vetrić, i iznikne zlo. Ja se tog zla plašim. To zlo ne smemo da dozvolimo. Imamo dovoljno pametnih ljudi da prevaziđemo krize razgovorom“, zaključio je reditelj.