Istorija iza scene: Dugalić i Pingović o Titu, diplomatiji i trajanju poezije i muzike

Rad na seriji Tito između istoka i zapada otvorio je nove uvide u istorijske procese koji su oblikovali poziciju Jugoslavije u vreme hladnoratovskih podela. Za goste Beogradske hronike, glumce Nebojšu Dugalića i Borisa Pingovića, ovaj projekat nije bio samo glumački zadatak, već i prilika da se kroz dokumentarno utemeljen scenario približe složenim političkim i diplomatskim odnosima tog perioda.

„Da, saznali smo mnogo zato što je ceo scenario baziran gotovo potpuno na dokumentima i mnogo toga od onoga što mi nismo mogli da vidimo sa strane. Ovde se sada prati ta pozadinska linija, kako su zapravo izgledali pregovori između velikih sila“, kaže Nebojša Dugalić, ističući da serija otkriva ono što je ostajalo skriveno iza zvaničnih narativa.

Poseban akcenat stavljen je na položaj Jugoslavije oko koje su se ukrštali interesi Istoka i Zapada. Ta pozicija nije bila jednostavna, ali je otvarala prostor za diplomatsko manevrisanje i pregovaračke uloge koje su često ostajale van domašaja javnosti.

„Potpuno drugačije izgleda ta slika kada vi vidite na osnovu onoga što zaista jesu bili ulozi tog vremena i šta je ko tu, sa kim trgovao“, dodaje Dugalić, naglašavajući da razumevanje tih odnosa menja perspektivu i na savremeni trenutak.

Boris Pingović u seriji tumači Vilijama Rodžersa, američkog političara i diplomatu, iako manjeg obima, ova uloga nosi specifičnu težinu.

„Ono što sam ja istraživao kad je Rodžers u pitanju to je da je on više nekako bio čovek od umerenosti i od nekog kompromisa i da je gasio neke potencijalne požare koji su tada mogli da planu“, objašnjava Pingović. Ipak, ta umerenost nije značila i odsustvo čvrstih stavova: „imao je jasan stav u određenim stvarima i nije se libio da to Titu i isporuči.“

Za glumca je izazov tumačiti istorijske likove

Tumačenje Josipa Broza Tita predstavlja poseban izazov, ne samo zbog istorijske težine te ličnosti, već i zbog njene složenosti i konteksta u kome je delovala. Dugalić ističe da su upravo takve figure najinspirativnije u dramskom smislu.

„On je bio jedan istorijski unikat. Najinteresantniji su istorijski ti likovi koji su na razmeđi između nekih velikih svetskih dešavanja“, objašnjava Dugalić i dodaje da upravo to omogućava da se kroz jednu ličnost osvetle širi procesi i odnosi.

Uloga Jugoslavije u Pokretu nesvrstanih dodatno je pojačavala značaj Titove pozicije, jer je otvarala prostor za posredovanje između velikih sila.

„Ta pozicija je bila onako višestruko zahvalna za balansiranja razna, za razne diplomatije koje nisu mogle da prođu direktno između velikih sila“, naglašava Dugalić, dodajući da su takve okolnosti uvek podrazumevale određene ulôge, dobitke i gubitke.

Muzičko-poetski kabare

Pored rada u pozorištu, na filmu i televiziji, Dugalić i Pingović već više od dve decenije neguju i muzičko-poetski kabare „Da, to su bili dani“, koji je postao prepoznatljiv po svom trajanju i odnosu sa publikom.

„Pa evo skoro, za malo pa 22 godine. Ne znam, ja nekako stalno imam utisak da mi upravo spajajući te vrednosti koje su uvek vrednosti bez obzira na vreme u kojem mi bivstvujemo, mi upravo spajamo te dane sa ovim danima u kojima jesmo“, napominje Pingović.

Taj kontinuitet, kako ističe, nije slučajan – on proizilazi iz stalne komunikacije sa publikom i sposobnosti da se program prilagođava, a da pritom ne izgubi suštinu.

„Menjao se u interakciji sa publikom. Imamo barem jedno 10 sati kabaretsko-muzičkog i poetskog materijala, pa nam je uvek teško da odaberemo“, dodaje Pingović.

Upravo ta raznolikost dovodi i do situacija u kojima publika reaguje emotivno na izostavljene segmente: „Kad izbacimo nešto kažu: ‘Pa što ste ono izbacili, pa ja sam zbog toga došao’.“

Na Svetski dan poezije, 21. marta, u MTS dvorani publiku očekuje još jedan muzičko-poetski kabare „Da, to su bili dani", a pridužiće im se i koleginice iz Pozorišta na Terazijama, Kristina Savić i Jelena Jovičić.

Nostalgično putovanje u prošlost

Nastupi širom regiona i inostranstva potvrđuju da ovaj projekat ima širi odjek. Publika prepoznaje vrednost očuvanja kulturnog nasleđa, ali i emociju koju taj program nosi.

„Ljudi prepoznaju u tom našem trudu da negujemo ono što je zaista bilo besmrtno. Bilo bi nepravedno ne negovati to sećanje“, ističe Dugalić.

U toj vezi sa prošlošću nalazi se i izvesna nostalgija, ali ne kao puko sećanje, već kao živo iskustvo koje i danas ima značenje.

„Koliko je ta muzika dobra zapravo…Jedno nevino vreme, jedno onako čedno, bezazleno vreme, a da je opet bilo nekako, sa nekom vedrinom i dubinom u isto vreme. To je verovatno razlog što smo imali prilike da nastupamo dosta i po inostranstvu. Gotovo da nema grada gde nismo bili po nekoliko puta“, naglašava Nebojša Dugalić.