Odlazak Ljiljane Pavić, saučesnice u kreiranju televizijske istorije

Ljiljana Pavić preminula je u 91. godini, a ostaće upamćena kao koscenaristkinja brojnih televizijskih serija i saradnica supruga Siniše Pavića. U tom poslu, dakle, nije bila samo inspiracija ni svedok, nego i saučesnik.

Sećanja na studentske dane, osećaj za kvalitetnu dijalošku formu, sposobnost da prepozna šta na papiru zvuči istinito, a šta lažno, sve je to ulazilo u tekstove koji su kasnije postajali deo kolektivne memorije.

U jednom intervjuu iz ranih osamdesetih, gotovo usput, pomenula je da je upravo ona nagovorila Sinišu Pavića da se okrene televiziji. Ta rečenica, izgovorena bez pretencioznosti, danas zvuči kao mala kulturna prekretnica. Jer televizija tog vremena nije bila sporedna umetnost, nego centralno mesto porodičnog života.

Televizija je tim nagovorom dobila autorski glas koji je umeo da spoji humor i melanholiju, provinciju i metropolu, ironiju i empatiju.

Sve je počelo u sudu

„Sinišu sam upoznala kada sam radila kao advokatski pripravnik, dok je on bio mlad sudija opštinskog suda, koji za sobom ima objavljen roman Višnja na Tašmajdanu i snimljen film po tom delu. Uskoro smo se venčali i gledajući neke loše televizijske emisije o mladima, došla sam na ideju da ga nagovorim da napiše seriju o studentima. Teme mladih bile su mu bliske, a i ja sam još bila sveža, što se tiče sećanja na studentski život. Tako smo počeli, a kako su se ređale epizode, naravno na papiru, tako je i rasla moja trudnoća. Kad smo stigli do devete epizode, ja sam otišla na porođaj i sekirala se što Siniša piše desetu epizodu bez mene. Kuriozitet je da sam se porodila 4. aprila, na Dan studenata, tako da je sav taj posao bio u znaku studenata“, rekla je Ljiljana Pavić za TV Novosti 1982. godine.

Njena biografija ne liči na legendu o „muzi iz senke", kako se to često, iz lenjosti, kaže. Ime joj je stajalo na špicama, potpisivala je scenarija kao saradnik, učestvovala je u razradi priča i strukture serija koje su decenijama oblikovale ukus široke publike.

„Siniša je veoma dobar u dramaturgiji i dijalogu, tako da tu nemam šta da tražim i ne treba mu pomoć. Moj doprinos je u tome što mu dajem, kako početne, tako i uopšte ideje za likove, naročito one koloritnije. Pošto sam rođena Vlasotičanka, mnogo sam uticala u građenju likova iz serije Vruć vetar. Svi ti tipovi odražavaju mentalitet tog kraja, a jezik kojim oni govore karakterističan je i obično ima neki 'rep', neko dvostruko značenje. Kad vam oni nešto kažu, tu uvek ima nekog sažetog aforizma. Znači, ja konkretno ne pišem, već u razgovoru dajem ideje, a on ih ili prihvati ili modifikuje", dodala je Ljiljana u pomenutom intervjuu.

Pisala je i stihove, među njima i jednu od najpoznatijih za televiziju ‒ Topolska 18, pesmu iz serije Srećni ljudi koja je postala deo kolektivnog pamćenja, bez obzira na generaciju.

„A kada su u pitanju stihovi za neke songove, onda taj posao potpuno preuzimam ja, jer Siniša nije vešt u tome", navela je Ljiljana Pavić.

Poetika prepoznatljivosti

O Siniši i Ljiljani Pavić često se govori kao o televizijskom autorskom tandemu koji je obeležio epohu, ali ređe se razmišlja o tome šta je zapravo bio njihov (najveći) doprinos. U tom pogledu, može se reći da nisu samo napisali serije koje se i danas repriziraju; uspeli su da lokalne fenomene pretvore u univerzalnu pozornicu.

Jedna takva serija, već pomenuta ‒ Vruć vetar, čija je radnja smeštena u Ljiljaninom rodnom mestu, nije samo komedija o večitom gubitniku, nego studija o čoveku koji je u potrazi za sopstvenim mestom u (mikro)svetu. Lik Šurde nije karikatura, već prepoznatljiv, živ, protivrečan.

Uz Šurdu, taj verno prikazani svet na malim ekranima nije bio apstraktan: imao je svoj govor, naglaske, mentalitet, geografiju. I zato je bio uverljiv.

Zajednički rad Pavićevih bio je primer one vrste stvaralaštva koja teži prepoznatljivosti. Njihovi junaci nisu bili alegorije, nego ljudi od krvi i mesa, Šurdilovići, a onda i Šćekići, pa potom Stojkovići, pojedinci sa manama, ambicijama i iluzijama. Upravo zato i traju.

Možda je najveća vrednost supružnikog tandema u tome što su pokazali da priče iz unutrašnjosti nisu nužno lokalne. Naprotiv, što su konkretnije, to su univerzalnije. Jedan zavičaj, ispisan precizno postao je ogledalo šireg prostora.

A to je, u kulturi zaborava, verovatno najtrajniji oblik prisustva. Pavići tu odgovornost i čast dele s publikom.