Rajner Verner Fasbinder – „razvratni“ genije kojeg su se Nemci plašili

U lokalu „Dojče Ajhe“ u Rajhenbahštrase 13, u Minhenu Rajner Verner Fasbinder prvi put se pojavio 1974. Nije ga toliko zanimalo šareno društvo koje se tamo odvajkada okupljalo – umetnici, feminizirani gejevi, baletani, prostituke… Njega su privlačili muževni, dominantni homoseksualci u „uniformi“ od kože, jer je i sam bio jedan od njih.

Ali, Armin Majer koji je služio piće za šankom, u potpunosti je odgovarao Fasbinderovoj predstavi pravog muškarca, pa je „Dojče Ajhe“ (Nemački hrast) postala njegova druga dnevna soba, a Armin njegova velika ljubav.

Armin, koji je u stvari bio mesarski šegrt, kao i tadašnja vlasnica lokala Sonja Rajhenbah pojavljuju se kasnije kao glumci u brojnim Fasbinderovim filmovima, dok se sam lokal može videti u filmovima Lola i Sotonsko kopile. Tamo su se slavile žurke na kraju snimanja filmova u Minhenu – uz šampanjac, kavijar i kokain.

Baš tu, na njegov 80. rođendan, 31. maja, u znak sećanja na velikog filmskog stvaraoca, današnji vlasnici „Dojče Ajhe", Zep Satler i Ditmar Holcapfel, podigli su mu spomenik u obliku mozaika na fasadi: portret Fasbindera sastavljen od preko 2.000 staklenih pločica, autor je Franko Notonika. Govor je držao gradonačelnik Minhena. U minhenskom pozorištu Kameršpil se trenutno izvode Fasbinderova dela. U toku je simpozijum o njegovom liku i delu.

To sve je svakako vredno pomena, jer, uprkos međunarodnoj slavi, u njegovom gradu mu dugo nisu bili naročito naklonjeni. Nakon njegove prerane smrti 1982. gradski savet Minhena je nedeljama vodio raspravu pre nego što je konačno odobrio da Fasbinderova urna bude sahranjena na prestižnom groblju Bogenhauzen. Tek od 2004. godine postoji Trg Rajnera Vernera Fasbindera.

Rat se tek završio

Rajner Verner Fasbinder je rođen u Bad Verishofenu 31. maja 1945. tri nedelje nakon što je nemački Vermaht potpisao bezuslovnu kapitulaciju. Bio je sin jedinac. Porodica se ubrzo preselila u Minhen. Otac lekar i majka prevodilac su se razveli kada je Verner imao šest godina. On ostaje sa majkom u Minhenu, a nakon što ona biva smeštena u sanatorijum, živeo je po internatima i kod rodbine. Sa 16 godina je prekinuo školovanje i preselio se u Keln kod oca.

Već tada je pokazao interesovanje za film, književnost i pozorište. Potom se upisao privatnu školu glume i 1967. se pridružio minhenskom „Akcionom teatru", koji je kasnije postao „antiteatar". Tamo je počeo da radi kao autor, reditelj i glumac.

Zajedno s kolektivom, Fasbinder 1969. godine snima i svoj prvi dugometražni film Ljubav je hladnija od smrti, koji već nagoveštava mnoge njegove kasnije filmske motive. To je početak radikalne, provokativne karijere, koja ga je brzo učinila centralnom figurom Novog nemačkog filma.

Na međunarodnoj sceni ubrzo je postao jedan od najvažnijih nemačkih reditelja posle 1945 – slavljen u Kanu, Veneciji i Njujorku.

Nemci su ga se plašili

Međutim, bio je umetnik koga su se Nemci plašili. Zato što je bio nezgodan, bučan i buntovan.

Zato što je u svojim filmovima prstom ukazivao na nemačke rane. Zato što je opisivao malograđansku učmalost doba privrednog čuda i nacizam običnih ljudi, takozvanih mitlojfera, dakle onih koji nisu bili direktni izvršioci zločina, ali su Hitlerov režim pasivno podržavali iz oportunizma, straha ili konformizma. Pokazivao je kakvu pustoš sve to ostavlja u (nemačkoj) duši.

Plašili su ga se zato što je otvoreno živeo svoju seksualnost i tematizovao homoseksulanost u svojim radovima, u vreme kada je ona bila kriminalizovana. Njegovi lični odnosi bili su prožeti nasiljem i ljubomorom. Dvojica njegovih ljubavnika izvršila su samoubistvo: El Hedi Ben Salem, glavni muški glumac u filmu Strah jede dušu, obesio se 1977. u francuskom zatvoru, a Armin Majer iz „Dojče Ajhe", izvršio je samoubistvo 31. maja 1978. na 33. rođendan Fasbindera koji ga je bio ostavio.

Kratak život, ogroman opus

Tokom svog kratkog života Fasbinder stvorio je ogroman opus – više od četrdeset dugometražnih filmova, dve TV serije, gotovo dvadeset pozorišnih komada, a radio je radio-drame i glumio ne samo u svojim filmovima, već i onim a Rajnharda Haufa, Ulija Lomela i Folkera Šlendorfa.

Sa serijom Berlin Aleksanderplac Fasbinder je 1980. ispisao televizijsku istoriju. Neki nemački kritičari su to delo smatrali moralno problematičnim, što se ogledalo i u senzacionalističkim naslovima kao što su „Milionski fijasko" ili „Brutalno/prljavo". S druge strane, to monumentalno delo (15 sati) danas se nalazi na listi 100 najboljih filmova svih vremena američkog časopisa Tajm.

Fasbinder, koji je bio majstor da suptilno prikaže homoerotsku napetost, ili bude i veoma eksplicitan (Pravo jačeg, U godini s trinaest meseca) istovremno je kao niko drugi stvarao snažne ženske likove – duboko protivrečne junakinje nemačkog posleratnog filma: Strah jede dušu, Marta, Lola, Lili Marlen, Brak Marije Braun.

Fasbinderov poslednji film Querelle, koji je 1982. snimio po romanu Žana Ženea približava se složenoj igri žudnje, nasilja i moći kroz prizmu radikalne estetike. Premijeri u avgustu 1982. nije prisustvovao – preminuo je dva meseca ranije, 10. juna, u 37. godini, od predoziranja kokainom, tabletama za spavanje i alkoholom.

Paragraf 175, koji u Nemačkoj kriminalizuje mušku homoseksualnost ukinut je tek 1994. – dvanaest godina nakon Fasbinderove smrti .