Vladimir Pavić: Ideja mi je da priredim očeve dnevničke zapise iz mladosti

Sinj, grad u srcu Dalmatinske Zagore, leži podno gorostasne Dinare, poput bisera skrivnog u nedrima hridi. Taj grad nalazi se na početku životnog puta scenariste Siniše Pavića.

Miris tople zemlje i biljnih polja oseća se na svakom koraku u Sinju, a gotovo sa svakog vidikovca pruža se pogled na reku Cetinu, koja mirnim tokom do ušća u Jadransko more šapuće tajne.

Leti, ovo mestašce oživi u punoći, naročito u avgustu kada se održava Sinjska alka – simbol slave i otpora, sećanje na dane kada su se hrabri alkari borili da odbrane svoju zemlju i najmilije. Vremenom je postala manifestacija, ali i više od takmičenja; ona je ritual, veza sa precima i ponos.

Sinj bi inače bio kao i svako drugo malo mesto; u kome vreme teče sporo. Ipak, to je grad u kome je svaki kamen deo mozaika prošlosti i u kome svaka priča, ma kakve veličine bila, ostaje zauvek upletena u tkaninu ljudskih sudbina.

Jednu takvu, krajnje (ne)običnu priču imao je Ante Pavić, otac Siniše i Damira Pavića, poznat kao časni alkar pod nadimkom Đusa. Pavićevi su se u Beograd doselili neposredno pre početka Drugog svetskog rata, pre svega zbog atmosfere i uslova u kojima su živeli, a samim tim i potrage za boljim životom.

Međutim, kao glava porodice, Ante je imao velikog uticaja i na povezanost porodice sa kulturnim nasleđem rodnog mesta, a njegova posvećenost i čast ostavili su dubok trag na život i rad sinova, posebno Siniše, o čemu pak svedoči njegov sin Vladimir.

„Svakako da su priče o prošlosti deo odrastanja, a takvih je priča u mojoj porodici, kao verovatno i u svakoj drugoj, bilo mnogo. O nekim se stvarima pričalo često i detaljno, a nekim drugim, poput tamnovanja mog strica, saznavao sam ‘na parče’ i nepotpuno. Antu nisam upoznao, ali je u svim pričama mog oca i strica figurirao ne samo kao otac već kao prvi i pravi uzor u životu“, naveo je sin Siniše Pavića, Vladimir.

O Sinišinom životu i odrastanju u ratnom Beogradu

Siniša Pavić postao je pisac delom i pod uticajem porodičnog okruženja i životnih iskustava. Inspiracija za pisanje proizašla je iz veze sa rodnim Sinjem, iskustvima iz detinjstva, opažanja ljudi i njihovih sudbina.

Porodične vrednosti i otac Ante, kao figura časti i tradicije, ostavili su značajan trag u njegovom razvoju i uticaju na kasnija dela. Siniša je talentom za pripovedanje, uspeo da prenese ove utiske i iskustva u uspešnu karijeru scenariste i dramskog pisca.

Iako u Pavićevim serijama nema radnje smeštene u primorski gradić, ipak duh tog mesta, običaji i mentalitet ljudi, često se ogledaju u pričama i likovima koje je Pavić opisivao. Njegovi likovi, sa toplinom, humorom i snažnim porodičnim vezama, nose u sebi elemente tipične za život u malim, patrijarhalnim sredinama, poput Sinja.

„Od Sinja je moj otac malo zapamtio, pa i od međuratnog Beograda: glavni utisak bio je da je Beograd veliki, bučan, interesantan, da se svuda gradilo i da je odasvud dopirao miris nove stolarije. Šareniš izloga poslastičarnica, radost novih Politikinih zabavnika i monumentalnost (u dečjim očima) ondašnje fontane na Terazijama“, kaže Vladimir.

Pavićev sin navodi da je njegov otac mnogo više sećanja poneo iz ratnog perioda u Beogradu, koja su bila upečatljiva i detaljna, na neka od njih je Vladimir i podsetio.

„O tome kako je prve ratne zime jedva preživeo grip, da je bilo toliko hladno da se led sa unutrašnjih zidova kuhinje otopio tek na proleće, o tome kako je Ante od žalosti za Jugoslavijom pustio bradu i umalo otišao u šumu da se pridruži ostacima vojske Kraljevine... Deda je bio dovoljno hrabar (blago rečeno) da primi kod sebe radio-aparat i da se kod njega slušao Bi-Bi-Si... O tome da su dedu partizani, ugledavši ga sa bradom koja je narasla već do pojasa 1944, umalo streljali tokom oslobađanja Beograda misleći da je četnik, o uljudnosti i vedrini vojnika Crvene armije koji su noćevali kod mojih u stanu i u hodniku i onda izginuli kod Balatona, o dedinom prijateljstvu sa italijanskim vojnikom kojeg je spasao od Nemaca početkom 1943. Priča i anegdota bilo je mnogo i teško ih je pobrojati“, ističe Pavićev sin za RTS.

Siniša Pavić je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1956. godine i, između ostalog, radio je kao pripravnik u republičkom minstarstvu prosvete i kao sudija. Prvi roman, ljubavnu priču, Višnja na Tašmajdanu, objavio je 1963, a tri godine kasnije je počela prodaja ovog štiva za koji je Vasko Popa napisao recenziju, a Pavić dobio dobre kritike.

„Otac je pričao relativno malo o počecima, osim da svoj prvi posao nije voleo, ali da je morao da ga radi i zaradi kako bi s bratom vratio dugove koje je Ante preuzeo na sebe kako bi ih odškolovao. Brzo nakon toga otišao je u vojsku, a po odsluženju je počeo da radi u sudu“, istakao je Pavić.

Siniša Pavić se u tom periodu, dok je radio kao sudija, upoznao sa suprugom Ljiljanom koja mu je kasnije bila i saradnica u pisanju scenarija.

„U sudu je pronašao sebe, rekavši mi jednom da je to bila odlična sredina za ubrzano upoznavanje ljudskih priroda i odnosa kroz predmete. Smatrali su ga odličnim sudijom, a on je govorio da mu je u dobroj proceni ljudskih karaktera i kredibilnosti svedoka pomagalo to što je u mladosti puno čitao, i da je dobra beletristika prečica ka upoznavanju tipologije ljudskih karaktera, bez skupe dodatne škole učenja na sopstvenim greškama. Na tom poslu je i sreo moju majku, postarao se 'gospodin slučaj', ona je, kao pripravnica menjala advokata na ročištu koje je vodio moj otac. Tom advokatu, čije ime zapravo i ne znam, dugujem nesumnjivu ličnu zahvalnost“, naglasio je Pavić.

O stvaralaštvu u dečjem doživljaju

Stvaralaštvo Siniše Pavića uspelo je da oživi ironiju i cinizam koji se sreću kod Branislava Nušića i Jovana Sterije Popovića. Njegov pripovedački dar i umešnost prilikom prikaza realnosti odražava i određuje kulturni, društveni, pa čak i politički kontekst ovog prostora. Pored toga, aktuelnost svakodnevnih životnih dešavanja, nekoliko decenija kasnije, održava radnje tih serija, ali i replike živim i često neprevaziđenim.

Siniši i Ljiljani Pavić zajednički prvenac je serija Diplomci. Istini za volju, Ljiljana je učestvovala u kreiranju epizoda Pozorišta u kući, Obraz uz obraz, Samo za dvoje...

„O toj saradnji malo toga znam neposredno. Televizija je sedamdesetih imala neuporedivo drugačiji, kvalitativno, uticaj na celo društvo. Kao dečaku najvažnije mi je bilo da se igram, kao kroz maglu se sećam nekih epizoda Pozorišta u kući koje je on potpisao (naknadno sam pročitao te scenarije i pogledao ih u reprizi). Prva prava spoznaja da moj otac piše za televiziju i da to ljudi gledaju, bio je Vruć vetar. O kasnijoj njihovoj saradnji mislim da je dosta toga govorio moj otac, u smislu da mu je majka puno pomagala oko razvoja ženskih likova“, istakao je Vladimir Pavić. 

Vladimir se prisetio i dana kada su serije za koje je njegov otac pisao scenarija premijerno emitovane, ali i trenutaka kada je Siniša pisao.

„Moja sećanja na očevo pisanje uglavnom su vezana za to da, potpuno koncentrisan, sedi i piše na kolenu, bilo na sedećoj garnituri, bilo u kolima, dok čeka da preveze nekog od nas, bilo na ligeštulu ispod suncobrana na moru. Potpuna koncentracija tokom emitovanja – tada nije bilo mogućnosti da se nešto premota, na reprize se čekalo dugo. Potpuni muk na ulicama i u kući i onda, nakon što počne odjavna špica, zvonjava telefona. Zatim dugi razgovori o tome kakvi su utisci“, kaže Pavić.

Vladimir je otkrio i da je u dečačkim danima statirao u Vrućem vetru.

„Detetu, pa i tinejdžeru, ono što njegovi roditelji rade je nekako obično i normalno, štagod oni radili. Svakodnevna izloženost okruženju ili radnjama to normalizuje. Naravno da sam poželeo da vidim kako izgledaju i snimanja i bio sam par puta na njima, osim što sam sa bratom statirao u jednoj sceni u Vrućem vetru“, istakao je Vladimir Pavić.

Ipak, glavni utisak dečačkih dana, Vladimiru je da se na snimanju sve izuzetno sporo odvijalo.

„Mislim da je u pitanju bila jedna scena iz Boljeg života i jedna iz Odlaska ratnika, povratka maršala u kojima sam imao utisak da se sve odvija jako sporo, da se stalno na nekog čeka, i da na snimanjima niko nije gospodar situacije, već svi idu brzinom najsporijeg među njima, bilo da je to šminker, kostimograf, onaj na rasveti ili glumac. Ne mogu reći da je bilo ubistveno dosadno, ali sam tada pomislio da je pozicija u kojoj je bio moj otac sasvim drugačija, i da on u svakom momentu ima potpunu kontrolu nad sopstvenim stvaralačkim procesom. Naknadno sam razumeo da to ipak nije uvek tako i da potpuna kontrola u jednom tako složenom procesu ne postoji“, naveo je Pavić.

O Vlasotincu i duhu naroda

Geografske odrednice poput rodnog grada, Beograda, ali i Vlasotinca su pored Pavićevog formalnog obrazovanja položili temelj za neprevaziđen rad u televizijskoj industriji i kulturi širom bivše Jugoslavije.

Jedan od najboljih naratora, dramaturga, kreatora dijaloga, ali i likova počeo je s pisanjem, prema vlastitom svedočenju u ranom periodu života. Talenat je izrazio na jednoj od radnih akcija kada je dobio zadatak da napiše komad koji je izveden uz logorsku vatru. Ipak, i pre toga, još u detinjstvu vodio je dnevničke zapise.

Pored Sinja i Beograda, Siniša Pavić važan deo života proveo je u Vlasotincu, rodnom mestu supruge Ljiljane. U varošici na jugu Srbije, Siniša je izgleda zapamtio sve što nije u Sinju, ponaosob svako lice, svako srce, i svakog ko je dočaravao lepotu življenja, baš kao Šurda, Slobodan Mihajlović Bob ili Soća, likovi iz Vrućeg vetra.

„Vlasotince koje je Siniša upoznao je Vlasotince mog detinjstva – prijatna, zelena varoš sa starom čaršijom, puno zanatlija, dinamičnim i bogatim životom male sredine. Palanka u najboljem smislu, s posebnim južnjačkim šmekom. Vlasina je i sada lepa, a tada je bila i veća i čistija. Nakon penzije on je tamo pronašao svoj mir, svakodnevni neposredni kontakt sa ljudima koji mu znače i kojima je značio. O tome šta je Vlasotince pronašlo u njemu najbolje mogu da govore Vlasotinčani. Moj utisak je da su ga cenili ne samo zbog njegovih dela i posvećenosti kraju već i zbog njegovih sasvim običnih i svakodnevnih postupaka“, rekao je Vladimir.

Siniša je uspeo da specifične ljudske navike, bez obzira na to gde se s njim susretao, uključujući slabosti i pozitivne aspekte ličnosti koje svi poseduju, predstavi univerzalnim na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U vezi s tim, Vladimir ističe da su kompetentni i objektivni stručnjaci već doneli svoje mišljenje.

„Čini mi se da je u serijama primetan dar da se u naizgled običnom, svakodnevnom i prozaičnom pronađe suština“, ističe sin Siniše Pavića.

O reprizama Pavićevih serija

Jedan od ključnih razloga za često repriziranje serija Siniše Pavića leži u tome što one nepogrešivo oslikavaju navike, karaktere i događaje čak i mnogo kasnije od perioda kada su snimane, ali i verodostojni prikaz svakodnevnih ljudskih problema. Aktuelnost, ali i kompetentnost onih koji odlučuju da je primete, samo su neki od glavnih faktora koji iznova oživljavaju Pavićeve serije.

To živopisanje situacija čini zapravo delo Siniše Pavića i dalje originalnim i nenadmašnim kada je reč o savremenim društvenim temama. 

„Pretpostavljam da je razlog repriza to što su gledane. A gledane su, verovatno, zato što ih publika ne percipira kao dela za jednokratnu konzumaciju“, rekao je Pavić.

Siniša je u ostvarenjima tematizovao veliki broj međuljudskih odnosa, ali poseban akcenat, gotovo u svim serijama, pored porodičnih dogodovština gde je smeštena centralna radnja, odnose se i na pojmove kao što su pravo i pravda. Ipak, relacija na nivou profesor–student je veoma izražena, a što je u slučaju Vladimira Pavića izuzetno zanimljivo.

„Mislim da je on više išao za tim da ispriča svoju priču, a manje da napravi komentar na račun toga da li se taj odnos menjao kroz decenije. Imajući u vidu njegova svedočenja, mislim da se i nije toliko mnogo promenio, barem ne više od onoga koliko su se menjali drugi slični odnosi u društvu. Na neke moje primedbe, nakon gledanja, da se ova ili ona tehnikalija na fakultetu sada ne radi baš tako kako je napisao, odgovarao bi da 'to nije suština i nije bitno za priču'. Dakle, priča pre svega“, konstatovao je Vladimir.

Na pitanje da li je u nekom trenutku bio model ocu prilikom pisanja za neke od mnogih scena na fakultetu, Vladimir je rekao da ne veruje, jer priča nastaje tu gde ima problema.

„Moje studiranje je bilo prilično nezanimljivo s tog aspekta, bio sam odličan student i godine davao u roku, a o samim studijama smo malo pričali. Priča nastaje uglavnom kada ima problema. On sam je takođe završio Pravni fakultet, svakako da su mu mnogo bolji model bili oni s kojima je zajedno studirao i družio se tada. Studentske radosti i jadi su nekakva konstanta kroz generacije“, istakao je Vladimir.

Prikaz autoportreta umetnika u mladosti

Vladimir je naveo da nema afiniteta, a ni sklonosti ka pisanju, osim ka pravničkom štivu, ali da razmišlja o priređivanju očevih dnevničkih zapisa iz mladosti.

„Prema mnogo čemu sam imao afinitete i uglavnom sam ih sačuvao. Pisanje kojim se danas bavim uglavnom je profesionalno, pravničko. Nemam ni sklonosti, ni znanja, a ni htenja da nastavljam ono što je moj otac radio – to bi pretencioznost spojilo s jednom vrstom improvizacije koja je nespojiva s pisanjem za ekran. Međutim, u planu imam nešto drugo. Siniša je u mladosti, tokom gimnazije, studija i gotovo sve do vojske, vodio dnevnike, koji su vanredno interesantni i, po meni, sjajno napisani. On mi je dopustio da ih pročitam još dok sam bio u gimnaziji. Iščitavajući ih ponovo, shvatio sam koliko su zapravo imali uticaja na neka moja stilska i komunikaciona opredeljenja. Jedna od ideja mi je da, kada za to budem našao dovoljno vremena, priredim odabir najinteresantnijih delova tih zapisa, neku vrstu autoportreta umetnika u mladosti“, zaključio je Vladimir Pavić.  

Razgovori serijala „Pavićev svet“, sa Milanom Bukvićem, Ivanom Velisavljevićem, Slobodanom Terzićem i Predragom Smiljkovićem, biće objavljeni na Internet portalu RTS-a.