Miroslav Lekić za RTS: Cilj nam je bio da „Ruski konzul“ ne bude politički pamflet

Film Miroslava Lekića Ruski konzul snimljen je po istoimenom romanu Vuka Draškovića, čije je delo Nož Lekić ekranizovao 1999. godine.

Ovo je sedmi Lekićev dugometražni igrani film nakon ostvarenja Stepenice za nebo, Dogodilo se na današnji dan, Bolje od bekstva, Povrtak lopova, Nož i Lavirint.

Ruski konzul zasnovan je na knjizi koja je negde nastavak romana Nož i koja se bavi složenom temom srpsko-albanskih odnosa. Koliko je u ovo vreme nastanak ovakvog jednog filma, jedna zapravo kompleksna, višeslojna stvar za jednog autora, s druge strane i veliki izazov?

Da, veoma kompleksno upravo zato što se knjiga bavi 1973. godinom, istorijom srpsko-albanskih odnosa i ima još i svoju predistoriju. Zaista je bilo jako komplikovano baviti se celim problemom.

U startu sam pokušao da budem malo pretenciozan, pa samo pokušao da sagledam kompletnu problematiku toga, a onda sam shvatio da je to jedan ćorsokak. To u jedan film ne može stati uopšte, a da bi i inače bilo prekomplikovano objasniti.

Onda sam se zaista koncentrisao samo na ono što se dešava u romanu sa punom svešću, da je to pisano osamdesetih godina, da je od toga prošlo tridesetak godina i da su se mnoge stvari u međuvremenu promenile koje su pomalo slične onim u Nožu.

Imali ste jednu situaciju koja je predviđala neku oluju koja se i desila kasnije, pa je nekako trebalo sada to sve staviti u jedan film, a da istovremeno zadržimo sve ono što roman nosi, da dobijemo aktuelnost koja je potrebna i da dobijemo nekakvu vrstu našeg odnosa prema kompletnom problemu.

Tako da je to bio jedan dugačak proces. Četiri godine trajala je adaptacija romana. Ja sam se sa svojim saradnicima poprilično mučio dok nisam našao ključ kako otključati taj roman u odnosu na vreme u kome je nastao i u odnosu na vreme u kome će biti prikazan.

Ova priča zaista predočava tu istorijsku genezu, kako ste rekli, srpsko-albanskih odnosa, usudiću se da kažem jednu arhetipsku borbu, ali na filmski način bez indicija da se bavi rešenjem konkretnog odnosa dva naroda na prostoru Kosova i Metohije. Da li ste se trudili i koliko ste se trudili da taj umetnički aspekt nadvlada onaj politički?

Da, to je zaista bio, da tako kažem, osnovni zadatak kada je reč o ovom filmu – da ovaj film ne pretvorimo u bilo kakvu vrstu političkog pamfleta, nego da naprosto bude film. Da tom nekakvom svojom umetničkom filmskom ekspresijom dâ tu vrstu problematike koja se dešava.

Plašio sam se, posebno što je skliska tema, da ne postane bilo kakva vrsta političkog programa, pamfleta ili bilo čega sličnog. Mislim da smo uspeli nekako, publika će to veoma brzo moći da proceni, ali znam i iz kontakta sa nekim ljudima, recimo sa našim glumcima koji su dolazili iz Albanije, odnosno sa Kosova ili iz Skoplja, Albanci koji su veoma rado pristali posle pročitanog scenarija da igraju.

Mislim da smo uspeli da se zadržimo u tom okviru umetnosti u kome se o sudbine ovakve ili onakve, a ima ih i dobrih i loših, ali da ne istupamo sa tezama u napred, odnosno da nikoga unapred ne činimo ni crnim ni belim, nego da to stavljamo u kontekst vremena, ljudi, karaktera, a onda da na neki način, neću da kažem sugerišamo rešenje, apsolutno ga ne sugerišamo, nego samo kažemo šta je bolje od onoga što se trenutno dešava.

Veći deo publike danas, mislim na mlađe generacije, ne zna ništa o događajima, o vremenu u kome se radnja odvija, dakle 1970, 1973. godina dakle vreme Titove ideologije, SFRJ i, u tom smislu, da li je ovaj film zapravo više namenjen onima koji ne znaju ništa o tadašnjim događajima u bivšoj državi i uopšte o položaju srpskog naroda u to vreme na Kosovu i Metohiji.

Na neki način da. On nije pravljen ciljno u smislu da će biti edukativan za ovu generaciju, to vam je jasno. Ali da, on govori o jednom vremenu koje je relativno nepoznato mlađim generacijama, samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo, položaj, početak ustavnih promena, sve ono što se dešavalo i što je na kraju i dovelo do cele ove situacije u kojoj se danas nalazimo.

Čak u jednom trenutku, na nekim kontrolnim projekcijama, neki ljudi koji su bliži mojim godinama su mi sugerisali da možda ima previše svega toga – Tito, ceo taj ideološki sklop, odnosno bojenje tog ideološkog sklopa koji se pojavljuje u tom filmu.

Međutim, namerno sam ostavio to jer mislim da neke generacije koje su nedovoljno upoznate, treba da osete boju i duh vremena, treba da osete te sedamdesete, takve kakve su bile. Meni je to dosta važno i to me u stvari strašno interesuje kao nekakva reperkusija kada se film bude pokazivao, koliko će neki mladi ljudi razumeti, hteti i voleti da gledaju ovaj film.

Ubeđen sam da ovaj film za 40 godina više neće biti problem. Ali strašno me interesuje reakcija nekog sveta između 18 i 25 godina, kako će prihvatiti ovaj film.

Da li će ga razumeti inostrana publika i kritika?

Meni se čini da ovaj film ima tu vrstu univerzalnog jezika da može biti razumljiv i u inostranstvu. On se ne bavi nekakvom vrstom usko specifičnih stvari, bez obzira na to što je u pitanju problem koji je lociran na jednoj teritoriji. Ne mislim čak da je važno ni to što je taj problem svetski poznat, tj. nije anoniman u svetu.

Mislim da je ono što je jako bitno za eventualnu percepciju ovoga filma u inostranstvu, zbog toga što on u tom smislu govori o nekakvim opštim stvarima. To su opšte stvari u smislu odnosa između ljudi koji nemaju nikakve veze više sa teritorijom na kojoj živite.

One nisu politički u tom smislu konotirane, one ne proističu iz karaktera, one proističu iz neke potrebe da se neke određene stvari, to je neka priča o dobru i zlu na kraju krajeva. To je onda opet priča o mogućnosti prijateljstva, to je priča o tome da ljudi mogu da kontaktiraju ako hoće da se slušaju i da žive zajedno. Tako da ovaj film, bez obzira na to što se zaista bavi jednim problemom koji ima lokalni karakter, naš, domaći, ovde je, čini mi se, razumljiv za bilo kog gledaoca negde u svetu.

Četvrta saradnja sa Žarkom Lauševićem, koji nažalost nije dočekao premijeru Ruskog konzula, odnosno peta saradnja ako računamo i seriju Državni službenik.

Da, tri sezone smo radili zajedno.

Možemo li da kažemo da je njegovom poslednjom ulogom u životu, u pravom smislu te reči, sa najvećom profesionalnom težinom zaokružena ta vaša saradnja?

Pa jeste, jeste. Nažalost, na moju veliku žalost, ona je zaokružena. Prvo nezavisno od toga što smo dugo sarađivali, samo na Konzulu smo radili četiri godine. To je bio projekat o kom smo razgovarali, pričali, učestvovao je Žarko i u pisanju teksta i zaista bio ne samo glumac nego jedan veoma aktivni saradnik na nivou kompletnog projekta.

Ja ovu njegovu ulogu zovem standardna Žarkova uloga. On je toliko veliki glumac, bilo bi strašno pretenciozno, čak i glupo reći da je ovo najbolja Žarkova uloga. Ne, ovo je standardna Žarkova uloga, ona je fantastična, gledaoci će to moći da vide, ali to je bio Žarkov nivo.