Ešton: Nadrilekar može da ugrozi život, ali šteta stručnog monstruma je eksponencijalno veća

– Sve zavisi koga smatrate „zaista kredibilnim naučnikom“. Nedostatak pravne regulative zaista stvara prilike za prevarante i nadrilekare, ali isto tako omogućuje i ljudima koji znaju šta rade da rade stvari koje su bioetički ili moralno neprihvatljive. Oni mene brinu. Nadrilekar može da ugrozi život pojedinca, ali šteta koju može nanetu stručni monstrum je eksponencijalno veća.

Vaša proza je kanonska naučna fantastika – bavi se naučnim dostignućima koja su sada nemoguća ili trenutno nedostižna i načinom kako to učiče na čovečanstvo. Da li osećate da tehnički napredak u istom tempu utiče na promenu čovekovog duha i da li tu promenu vidite kao evoluciju i nešto korisno?

– Smatram da nema nikakve sumnje da su tehnološka unapređenja iz proteklih deset hiljada godina donela ogromnu čistu korist čovečanstvu. Mi sada vodimo kvalitetnije i duže živote nego ikada u istoriji. Da li će se taj trend nastaviti? Nema garancija, naravno, ali ja sam po prirodi optimista. Istrajavam u uverenju da će život moje dece biti bolji nego moj, i da će životi njihove dece biti bolji od njihovih. 

Vaš prvi ekranizovan roman je Mickey7, briljantan naučnofantastični triler koji je uzeo da radi slavni korejski reditelj Bong Džun-Ho. To je zaista projekat najvišeg pedigrea i jedan od filmova koji se u sledeće dve godine očekuju sa najvećim nestrpljenjem. Da li ste pre ovoga imali neka iskustva sa filmskim producentima i da li su Vaše priče i romani otkupljivani?

– Bilo je nekih razgovora da se proda opcija za moj prvi roman, Three Days in April, ali na kraju od toga nije bilo ništa. Mickey7 je moje prvo delo koje je pošlo tim putem..

Vaš roman Mickey7 otkupio je studio Vorner i Bong Džun-ho pre nego što je objavljen. To je svakako pomoglo vidljivosti romana, ali je uticalo i na prijem romana. Da li smatrate da je otkup rukopisa pre izlaska knjige povoljan za sam roman i njegovo klasično izdanje? Da li smatrate da bi roman bio drugačije primljen da je redosled poteza bio drugačiji?

– Nemoguće je ponoviti eksperiment i videti kako bi stvari išle bez opcije za film, ali teško mi je da poverujem da bi roman doživeo i približan uspeh da se Vorner relativno rano nije uključio. Ne mislim da je nužno dobra stvar što smo toliko naše kulture prepustili filmu i televiziji, ali tu smo gde smo, i siguran sam da mi je to što sam imao ugovor o opciji otvorilo mnoga vrata mom agenta koja bi inače ostala zatvorena.

Naslov knjige je Mickey7 a naslov filma je Mickey17. Čini mi se da možemo pretpostaviti kako je došlo do promene naslova. Da li to znači da je Bong drastično izmenio Vaš roman? Kako je tekla saradnja i koliko ste bili uključeni u proces?

– Moja uključenost u rad na scenariju je bila minimalna. Imao sam dug poziv sa Bongom kada se po prvi put uključio u projekat početkom 2020. godine, i tada smo razgovarali o knjizi, detaljima, o likovima i nekim čvorištima u zapletu, kako sam video pojedine scene itd. Posle toga, nisam čuo ništa o scenariju sve dok na kraju nisam dobio priliku da ga pročitam prošle jeseni, kada je snimanje već počelo. Moram da kažem, veoma sam zadovoljan kako je sve ispalo. Ima određenih razlika između romana i filma, ali mislim da se dopunjavaju i film će biti ubitačan.

Bong Džun-Ho je i sam krenuo kao pisac i još uvek piše svoje filmove. Da li ste osetili određeno razumevanjem kao pisac sa rediteljem čiji su koreni takođe u pisanju?

– Iz komunikacije sa njim, stekao sam utisak da Bong i ja vidimo svet na veoma sličan način u mnogim oblastima. Slutim da je baš to razlog što je odabrao da upravo ovu knjigu radi kao svoj prvi post-oskarovski projekat.

Da li ste gledali ranije Bongove filmove i koji Vam je omiljeni?

– Dugo vremena sam veliki obožavalac Bongovog rada. Parazit je remek-delo, očigledno ali moj lični favorit je Okdža. To je briljantan film koji se dotiče nekih tema kojim sam se bavio u romanu Mickey7, i deluje mi da Okdža nije dobio pažnju koju zaslužuje.

Vašu prvu ekranizaciju radio je trenutno najaktuelniji reditelj. Koji su Vaši omiljeni reditelji i sa kojim biste želeli da sarađujete?

– Znam. Razmišljao sam da li da probam i da foliram u ovom odgovoru, ali istina je da uglavnom ne obraćam naročitu pažnju na to ko režira, pa nemam šta da kažem.

Mickey7 započinje seriju romana i idućeg meseca izlazi sledeći tom Antimatter Blues. Svet Mikija Barnsa deluje kao veoma bogat izvor inspiracije. Ovo je Vaša prva serija romana i svi ostali koje ste pisali bili su samostalna dela. Da li ste videli Mickey7 kao začetnika serije romana kada ste ga napisali i kada ste tačno shvatili da u toj priči ima potencijala za više od jedne knjige?

– Ovo je osetljivo pitanje. Sve što pišem gledam da stoji samo za sebe, ali u isto vreme ostavljam male pripovedačke otvore na kraju da dozvolim proširenje priče ako se to kasnije ispostavi kao dobra ideja. Osim ako nemate neku gigantsku fanbazu odranije koja će da smaže sve što napišete, a ja to nažalost nemam, veoma je rizično lansirati novu seriju romana ako ne znate kako će se prvi roman prodati. Ako se ne proda dobro, velike su šanse da će izdavač ugasiti seriju pre završetka.

Mickey7 je pametan naučnofantastični roman. Napet je kao triler. Ali iznad svega izuzetno je duhovit kao i ostatak Vašeg opusa. Kako se snalazite u tom hodu po žici gde pesimističke vizije sveta i bioetiku činite smešnim?

– Čini mi se da veliki deo mog rada čine pesimističke vizije sveta punog smešnih ljudi. Humor je tako važan deo načina sa kojim se nosimo sa emocionalno i fizički zastrašujućim stvarima, da to želim da oslikam u svojim knjigama.

Da li je scenario za Mickey17 i sam film uticao na to kako će biti oblikovan Antimatter Blues? Da li su neke promene sveta u kom se dešava Mickey7 izvedene u filmu vidljive u sledećem romanu?

– Ne, raspored rada mi to nije dozvolio. Antimatter Blues je već bio na putu do štampara kada sam prvi put video scenario za film.

Mickey17 je bio jedan od najpoželjnijih projekata među holivudskim zvezdama kada je najavljen. Na kraju je Robert Petinson, na kog studio Vorner ozbiljno računa, dobio glavnu ulogu. Da li ste neke likove videli drugačije kada ste ih pisali u odnosu na glumce koji ih igraju?

– Miki definitivno nije izgledao kao Robert Petinson u mojoj glavi. Naomi Eki je s druge strane jako blizu onoga kako sam video junakinju Našu.

Da li mislite da naučna fantastika doprinosi svetu nauke i motiviše mlade ljude da joj se posvete?

– Pa, naučna fantastika je svakako pomogla da se ja odlučim za nauku i postanem naučnik. Tako da, možda?

Da li Vam se čini da je naučna fantastika uticala i na mnoge antinaučne pokrete koji su tu i zaista eksploatišu strah od nauke i nepoznatog? Da li mislite da pisci naučne fantastike imaju posebnu odgovornost da povedu računa o tim pitanjima kako bi predupredili zloupotrebu svog rada?

– Ne baš. Možda laskam sebi, ali čini mi se da ekipa koja tvrdi da će od vakcine da vam eksplodira glava ne čita mnogo ni inače, a naročito ne naučnu fantastiku. Moje lično mišljenje je da pisci naučne fantastike imaju obavezu da budu zabavni i da pokrenu ljude da se zamisle nad nečim o čemu inače ne bi mislili. Sve dalje od toga nije naša dužnost.

Kakav će biti uticaj kovida na naučnu zajednicu? Jedno vreme su naučnici bili na braniku ove borbe i javnost se iznova zainteresovala za oblasti nauke koje imaju veze sa tim, ali su se našli i pod udarom te anti-naučne zajednice. Sad kad se sve sleglo, a nadam se da smo blizu toga kad je reč o kovidu, kako Vi gledate na položaj nauke u društvu?

– Ovo može biti nepopularno mišljenje, ali posle par godina, mislim da kovid skoro da ništa nije promenio. Većina ljudi koji su napadali naučnike oko kovid mera činili su to iz političkih razloga. Oni su imali nešto drugo što ih je mučilo pre kovida, a onda kad ovo umine, naći će nešto drugo čime će se opteretiti.

Ko su Vaši omiljeni pisci? Koji pisci su najviše uticali na Vaš stil?

– Ne nabrajam ih po redu – Kurt Vonegat, Elis Šeldon, Džordž R.R. Martin i to starije stvari – Nisam fan Sage leda i vatre, Dejvid Brin, En Leki, Džon Skalzi, Oktavija Batler, Vernon Vindž, Džon Vorli i Ti Džej Klun.

Napisali ste knjigu koja će po svoj prilici biti blokbaster i važan film slavnog reditelja. Da li smo blizu takvog uspeha u Vašem naučnom radu?

– Ha! Ne, u svetu nauke ja sam prilično mali šraf u jednoj velikoj mašini. Učestvovao sam u nekim velikim naučnim probojima i nadam se da ću s tim i nastaviti, ali kao mali deo ogromnog tima.

Završno pitanje. Godine 2050, kad je reč o Vašem naučnom polju, kako će svet izgledati i naravno, koji braj će stajati uz Mikijevo ime na koricama knjiga?

– Naravno, voleo bih kada bih mogao da kažem da će smrt od kancera biti stvar prošlosti u 2050. godini, ali ne verujem da je to izvesno. Ono u šta verujem je da ćemo kad se prisetimo kako se lečio kancer danas – pre svega mislim na zračenje i hemoterapiju – stresati na isti način kao kad nam danas neko kaže da su se ljudi lečili puštanjem krvi i pijavicama.

Krećemo se ka paradigmi da će se kancer lečiti manipulacijom pacijentovog adaptivnog imunskog sistema, i mislim da će u budućnosti to omogućiti lečenje sa manje nus-efekata i većim procentom uspešnosti.

Kad je reč o Mikiju, ako o njemu budem pisao za 27 godina, nadam se da će neko uzeti da me utuče. On je sjajan lik, ali želim da verujem da imam još neke stvari o kojima bih govorio.