Prvi zabranjeni film Titove Jugoslavije

Godina je 1945. Drug Tito i tavarišč Staljin najbolji su drugovi. Crvena armija je malo pre toga oslobodila Beograd od Nemaca, donela komunističku revoluciju i novu državu. Drug Staljin je naredio da se o zajedničkim borbama Sovjeta i partizana u Jugoslaviji snimi film. Angažovani su najbolji sovjetski reditelji, direktori fotografije. Naslov je bio U planinama Jugoslavije.

„Taj film je sigurno igrao presudnu ulogu u trenutku kada je sniman zato što je time učvršćivano jugoslovensko-sovjetsko prijateljstvo, postoji i priča čak da su na tom snimanju radili nemački ratni zarobljenici“, kaže Mila Turajlić, koja se prvi put sa ovim filmom susrela tokom istraživanja za svoj dokumentarac Sinema komunisto.

Upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Erdeljanović kaže da je U planinama Jugoslavije bio za njega zanimljiv pogled na rat i revoluciju viđen očima Sovjeta.

Premijera filma je bila u Moskvi 1946. godine, a u Beogradu je prvi put prikazan 21. aprila 1947. O tome kako je film prihvaćen u Jugoslaviji Milovan Đilas piše u knjizi Vlast i pobuna.

„Vodeći drugovi su mahom film prihvatali pragmatički: najzad naša borba na filmu – bolje i to nego ništa. Film nije uspeo kod publike, a ni naše kritičare nije oduševio, uprkos njihovom iskrenom ideološkom i političkom poistovećivanju sa Sovjetima“, piše Đilas.

Film je režirao Abram Rom, a za fotografiju bio je zadužen čuveni Eduard Tise. Priča počinje u planinama Jugoslavije 1941. godine, gde seljak Slavko Babić podiže Narodnooslobodilačku borbu protiv okupatora, pošto nemačka vojska uđe u Staljingrad.

„Mislim da je to problematična sudbina svih tih filmova koji su pravljeni iz političkih razloga, jer vi kada gledate U planinama Jugoslavije, iako je reditelj veliki sovjetski umetnik, mi ne pričamo o velikom filmu“, navodi Mila Turajlić.

Erdeljanović dodaje da je na estetskom planu film bio izuzetno loš.

„Jednostavno, to je bio jedan hronološki niz događaja bez ikakvog sistema, bez ikakve stvarne veze koja je trebalo da pokaže ceo rat – od početka, od odluke o dizanju ustanka 22. juna, pa do oslobođenja Beograda“, kaže Erdeljanović.

Pljunuti Tito

Tita u filmu igra sovjetski glumac Ivan Bersenjev, koji je čak provodio vreme sa maršalom, proučavajući njegovo ponašanje. Navodno je ideja za film bila Staljinova, i to zato što je bio zapanjen koliko su Bersenjev i Broz ličili.

Uloga Tita, piše Đilas, ispala je „bedna, ilustrativna i neinicijativna“.

„U filmu se mogu videti mnogo veće fotografije Staljina nego Tita, parole posvećene Sovjetskom Savezu i pre svega ulozi Crvene armije u oslobođenju Jugoslavije, koja je nesporna, ali sigurno nije tako velika kao što je bila u drugim istočnim zemljama“, navodi Erdeljanović.

Reditelj je insistirao na fizičkoj sličnosti glumaca i stvarnih likova. Osim Tita, pojavljuju se i likovi Ante Pavelića, feldmaršala Romela, ali i Draže Mihailovića – prvi put na filmu.

„Napravljena je vrlo dobra podela. Iako su zapravo ti glumci imali krajnje epizodne uloge, celokupnog glavnog štaba, pre svega ljudi koji su podigli ustanak u Jugoslaviji, vi tu lako prepoznate Kardelja, Rankovića, Milutinovića, Đilasa, Žujovića“, kaže Erdeljanović.

Film je sniman na vrlo prepoznatljivim lokacijama širom Jugoslavije, poput Beograda, Mostara, Dubrovnika. Snimanje je trajalo neobično dugo, više od šest meseci, a dešavalo se da za jedan dan bude snimljen samo jedan kadar. Posebnu dinamiku u filmu unose i dokumentarni, autentični materijali.

„Ja sam, zahvaljujući istoričaru filma Danielu Rafaeliću, imala priliku da vidim originalni scenario za taj film u trenutku dok se taj projekat još zvao Oluja na Balkanu. On je pisan dvojezično, na ruskom i na srpskohrvatskom paralelno i veoma je zanimljivo što scenario počinje rečenicom: Gasi se svetlo u bioskopskoj sali“, kaže Mila Turajlić.

Na početku je dogovor bio da film rade zajednički Moskva i Beograd, ali je vrlo brzo postalo jasno da Staljin želi da u svojim rukama drži i traku i projektor.

„Film je započet kao neka vrsta koprodukcije, a onda se tokom vremena uokvirilo da je to, zapravo, samo produkcija vodeće sovjetske kuće 'Mosfilm', a da su naši dali tehničke uslove, glumce, lokacije“, navodi Aleksandar Erdeljanović.

„Nismo uspeli ni da se naslov filma – U planinama Jugoslavije izmeni u sadržajniji, istorijski određeniji: sovjetski umetničko-politički bunker bi odškrinuo kapke jedino na naše folklorne primedbe. Banalna, frazerska i pirotehnička seljačka buntarija“, piše još Milovan Đilas.

Zid ćutanja

Godinu dana posle premijere u Beogradu, dolazi do sukoba Tita i Staljina i rezolucije Informbiroa. Broz poručuje drugovima da Sovjeti žele da preotmu slavu naroda Jugoslavije u njihovoj herojskoj borbi.

„Istina je da je to u najmanju ruku nelojalno i neobjektivno ponašanje prema našoj partiji i našoj zemlji. To je rezultat strašne zablude. Tada se sve to razbuktalno do čudovišnih razmera da bi se na taj način uništio ugled naše partije i njenog rukovodstva“, rekao je Broz 1948. u jednom od obraćanja.

U novim okolnostima, film U planinama Jugoslavije nestaje iz bioskopa i o njemu više niko ne govori.

„Film se nije dopao političkoj vrhušci, a pre svega Josipu Brozu Titu, zato što je isuviše naglašavao ulogu Sovjetskog Saveza i Staljina, a Tito je već u to vreme vrlo brižljivo gradio svoj kult ličnosti. Tu nije bilo mesta za dvojicu“, kaže Erdeljanović.

Ipak, ovaj film je bio velika škola za filmadžije Jugoslavije, koja nije imala razvijenu kinematografiju. Tada su se prvi put na filmu pojavili Olivera Marković i Miša Mirković.

U Arhivu RTS-a nalazimo i snimak Miše Mirkovića koji govori o svojoj ulozi u filmu. Tada je bio dečak i, kaže, igrao je sebe.

„Jedan od organizatora me je doveo pred Roma u mojoj uniformi, pravoj, koju sam imao kad sam se demobilisao. Rekli su mi da će me zvati kad bude snimanje. Međutim, ja sam pobegao, ali nađu me i morao sam da idem na snimanje“, rekao je Mirković u emisiji Deca filma 2002. godine.

Prvi pravi partizanski film

Vjekoslav Afrić, koji će U planinama Jugoslavije igrati i partizana Ivu i četnika Dražu, ali i biti potpisan kao asistent režije, kasnije će režirati prvi pravi jugoslovenski partizanski film – Slavicu.

„Slavica je bila manje ideološki obojena i bila mnogo iskrenije napravljena. Bez obzira na sve uslovnosti toga vremena, Slavica se danas čini mnogo svežijim filmom nego U planinama Jugoslavije“, kaže Erdeljanović.

Mila Turajlić smatra da je Slavica bila manje bombastičan film, jer je priča intimnija i gradi se oko jedne devojke.

„U planinama Jugoslavije je, rekla bih, epizodni film – film u kojem su poslagali ono što su za njih najvažnije epizode cele Narodnooslobodilačke borbe“, dodaje Turajlićeva.

Zatvorena vrata sovjetskoj produkciji, značila su prodor Holivuda u jugoslovenske bioskope, a razlaz Staljina i Broza značio je prekretnicu za jugoslovenski film.

U planinama Jugoslavije je verovatno prvi film u kome se čuje parola „smrt fašizmu, sloboda narodu", ali to je i prvi i poslednji put da Titovi partizani govore ruskim jezikom.