Dokazano zašto oboleli od šizofrenije čuju glasove – mozak čuje sopstvene misli kao glasove

Objavljena u časopisu Schizophrenia Bulletin, studija takođe ukazuje na mogući put ka identifikaciji bioloških markera šizofrenije. Ovo je važno jer trenutno ne postoje krvni testovi, snimanja mozga ili laboratorijski biomarkeri koji nesumnjivo identifikuju ovo stanje.

Profesor Tomas Vitford sa Škole za psihologiju Univerziteta Novi Južni Vels godinama proučava kako unutrašnji govor funkcioniše kod zdravih osoba i kod ljudi koji žive sa poremećajima iz spektra šizofrenije.

„Unutrašnji govor je glas u vašoj glavi koji tiho pripoveda vaše misli, ono što radite, planirate ili primećujete. Većina ljudi redovno doživljava unutrašnji govor, često i ne shvatajući to, iako postoje i oni koji ga uopšte ne doživljavaju“, kaže Vitford.

„Naše istraživanje pokazuje da, kada govorimo – čak i samo u svojoj glavi – deo mozga koji obrađuje zvuke iz spoljašnjeg sveta postaje manje aktivan. To je zato što mozak predviđa zvuk sopstvenog glasa. Međutim, kod ljudi koji čuju glasove, čini se da to predviđanje ne funkcioniše ispravno, pa mozak reaguje kao da glas dolazi od nekoga drugog“, objašnjava profesor.

Moždani talasi otkrivaju dugogodišnju teoriju

Prema profesoru Vitfordu, ovi nalazi snažno podržavaju teoriju koja postoji u istraživanjima mentalnog zdravlja već decenijama – da auditivne halucinacije kod šizofrenije mogu nastati zato što se sopstveni unutrašnji govor pogrešno doživljava kao spoljašnji govor.

„Ova ideja postoji već 50 godina, ali ju je bilo veoma teško testirati jer je unutrašnji govor po svojoj prirodi privatan“, kaže Vitford.

Kako ga izmeriti? Jedan način je korišćenje EEG-a, koji beleži električnu aktivnost mozga. Iako ne možemo da se čuje unutrašnji govor, mozak i dalje reaguje na njega, a kod zdravih ljudi, korišćenje unutrašnjeg govora proizvodi isto smanjenje moždane aktivnosti kao i kada govore naglas.

„Međutim, kod ljudi koji čuju glasove, to smanjenje aktivnosti se ne dešava. Naprotiv, njihov mozak reaguje još snažnije na unutrašnji govor, kao da dolazi od nekog drugog. To bi moglo da objasni zašto ti glasovi deluju tako stvarno“, navodi australijski profesor.

Testiranje načina na koji mozak predviđa zvuk

Da bi istražili ovaj efekat, istraživači su podelili učesnike u tri grupe. Prva je obuhvatala 55 osoba sa poremećajima iz spektra shizofrenije koje su u prethodnoj nedelji imale auditivne verbalne halucinacije (AVH). Drugu grupu činile su 44 osobe sa šizofrenijom koje ili nikada nisu imale AVH ili ih nisu doživele u skorije vreme. Treća grupa sastojala se od 43 zdrave osobe bez istorije šizofrenije.

Svaki učesnik je nosio EEG (elektroencefalografsku) kapu dok je slušao zvuke preko slušalica. U određenim trenucima od njih je traženo da u sebi, tiho, zamisle izgovaranje slogova „bah“ ili „bih“, dok su istovremeno slušali jedan od tih zvukova pušten naglas. Učesnici unapred nisu znali da li će zamišljeni zvuk odgovarati onome koji čuju.

Kod zdravih učesnika, moždana aktivnost se smanjivala kada se zamišljeni slog poklapao sa zvukom koji se čuo u slušalicama. Ovaj smanjeni odgovor pojavio se u auditivnom korteksu, regionu odgovornom za obradu zvuka i govora. Ovakav obrazac ukazuje da je mozak ispravno predvideo zvuk i smanjio svoju reakciju, slično onome što se dešava tokom normalnog govora.

Suprotan obrazac zabeležen je kod učesnika koji su nedavno imali auditivne halucinacije. Umesto smanjenja aktivnosti, njihov mozak je reagovao snažnije kada se zamišljeni zvuk poklapao sa onim koji su čuli.

„Njihov mozak je jače reagovao na unutrašnji govor koji se poklapao sa spoljašnjim zvukom, što je bilo potpuno suprotno onome što smo pronašli kod zdravih učesnika. Ovaj obrnuti efekat normalnog potiskivanja sugeriše da mehanizam predviđanja u mozgu može biti poremećen kod ljudi koji trenutno doživljavaju auditivne halucinacije, što može dovesti do toga da se sopstveni unutrašnji glas pogrešno tumači kao spoljašnji govor“, kaže Vitford.

Učesnici iz druge grupe sa šizofrenijom, oni bez nedavnih halucinacija, pokazali su moždane reakcije koje su bile između reakcija zdrave grupe i grupe sa halucinacijama.

Šta ovo znači za istraživanje šizofrenije

Istraživači navode da ovi rezultati predstavljaju do sada najsnažniju potvrdu da osobe koje žive sa šizofrenijom mogu doživljavati zamišljeni govor kao da dolazi spolja.

„Oduvek je to bila uverljiva teorija, da ljudi zapravo čuju sopstvene misli izgovorene naglas, ali je ovaj novi pristup pružio najjači i najdirektniji test te teorije do sada“, ističe Vitford.

Gledajući unapred, istraživački tim planira da ispita da li bi ovaj obrazac moždanih reakcija mogao da pomogne u predviđanju ko bi kasnije mogao da razvije psihozu. Ako se pokaže uspešnim, to bi moglo omogućiti ranije prepoznavanje osoba sa visokim rizikom i raniji početak lečenja.

„Ovakva mera ima veliki potencijal da postane biomarker za razvoj psihoze. Na kraju, verujem da je razumevanje bioloških uzroka simptoma šizofrenije neophodan prvi korak ako želimo da razvijemo nove i efikasne terapije“, zaključio je profesor.