Zašto stopa obolevanja od raka štitne žlezde raste brže od drugih oblika raka

Štitna žlezda se nalazi u osnovi vrata, odmah ispod Adamove jabučice. Njen zadatak je da oslobađa hormone koji regulišu srčani ritam, krvni pritisak, telesnu temperaturu i težinu.

Rak štitne žlezde nastaje kada ćelije unutar štitne žlezde počnu nekontrolisano da rastu i dele se, formirajući tumor. Ove abnormalne ćelije mogu da napadnu okolna tkiva i potencijalno se prošire na druge delove tela.

Prema bazi podataka Surveillance, Epidemiology, and End Results (Seer) – sistemu za prijavljivanje raka u Sjedinjenim Državama – incidenca raka štitne žlezde u SAD se više nego utrostručila između 1980. i 2016. godine, porasla je sa 2,39 na 7,54 na 100.000 kod muškaraca i sa 6,15 na 21,28 na 100.000 kod žena.

Šta stoji iza ovog porasta broja slučajeva?

Prvi osumnjičeni: velika količina jonizujućeg zračenja

Odavno je poznato da izlaganje velikim količinama jonizujućeg zračenja u detinjstvu može izazvati rak štitne žlezde. U godinama nakon nuklearne nesreće u Černobilju 1986. godine, stope bolesti su naglo porasle kod dece u Belorusiji, Ukrajini i Rusiji.

Jedna studija je otkrila da se među preživelima atomske bombe u Japanu oko 36 odsto slučajeva raka štitne žlezde od 1958. godine može pripisati izlaganju zračenju u detinjstvu.

Ali u drugim delovima sveta nije bilo nuklearnih katastrofa tokom osamdesetih ili devedesetih koje bi mogle da objasne takav porast. U početku su stručnjaci bili zbunjeni, međutim, na kraju se pojavilo objašnjenje – da li bi bolja dijagnostika mogla biti „kriva“?

Drugi osumnjičeni: bolje dijagnostičke metode

Osamdesetih godina prošlog veka, lekari su prvi put počeli da koriste ultrazvuk štitne žlezde, tehniku snimanja koja koristi zvučne talase za stvaranje slika štitne žlezde. Ovo je omogućilo lekarima da otkriju veoma male karcinome štitne žlezde koji im ranije nisu bili vidljivi.

Zatim, devedesetih godina, lekari su takođe počeli da sakupljaju ćelije iz sumnjivih kvržica kako bi utvrdili da li su kancerogene, tehnikom poznatom kao biopsija tankom iglom.

„U prošlosti, lekari bi opipavali štitnu žlezdu da bi tražili čvoriće“, kaže Karl Kitahara, epidemiolog u Nacionalnom institutu za rak u Merilendu, SAD.

„Ali uz pomoć tehnika poput ultrazvuka, lekari su mogli da otkriju manje čvoriće, a zatim da rade biopsiju. To je dovelo do povećanog otkrivanja papilarnih karcinoma štitne žlezde malih dimenzija koje se u prošlosti ne bi mogle napipati.“

Drugi dokazi takođe su potvrdili teoriju o prekomernoj dijagnozi. Na primer, dok su se stope karcinoma štitne žlezde ubrzavale, smrtnost od raka štitne žlezde izgleda da je ostala stabilna. U međuvremenu, incidenca raka štitne žlezde je naglo porasla u Južnoj Koreji kada je uveden nacionalni program skrininga za rak štitne žlezde. Ponovo je pala kada je program smanjen.

„Zajedno, ovi obrasci su bili u skladu sa prekomernom dijagnozom, odnosno povećanim otkrivanjem bolesti koje verovatno nikada ne bi izazvale simptome ili smrt kod tih osoba da nisu otkrivene“, kaže Kitahara.

Prekomerna dijagnostika i nepotrebne terapijske procedure 

Sada znamo da mali papilarni karcinomi štitne žlezde obično sporo rastu i često dobro reaguju na lečenje. Retko su fatalni i imaju dobru prognozu. Ali u to vreme, prekomerno dijagnostikovanje ovih karcinoma dovela je do brojnih nepotrebnih medicinskih intervencija, uključujući potpuno uklanjanje štitne žlezde, nakon čega je usledio tretman radioaktivnim jodom radi uklanjanja preostalih ćelija.

Hirurška intervencija ponekad može dovesti do paralize glasnih žica, dok tretman radioaktivnim jodom takođe može povećati rizik od sekundarnih karcinoma.

U SAD su od tada napravljene promene u kliničkoj praksi tako da se radioaktivni jod sada koristi samo za lečenje agresivnih karcinoma, dok su doze značajno umanjene kako bi se smanjio rizik od neželjenih efekata. Umesto potpunog uklanjanja štitne žlezde, lekari je često delimično uklanjaju ili preduzimaju pristup budnog čekanja.

Zahvaljujući ovakvom pristupu, najnovija statistika kompanije Seer ukazuje da su slučajevi raka štitne žlezde sada stabilizovani u SAD. Na primer, 2010. godine je u proseku bilo 13,9 novih slučajeva na 100.000, dok je 2022. godine – poslednje godine za koju su dostupni podaci – bilo 14,1 slučajeva na 100.000.

Ipak, tokom poslednjih nekoliko godina, neki naučnici su tvrdili da prekomerna dijagnostika sama po sebi ne može da objasni sve aspekte porasta broja obolelih.

I pored napredne dijagnostike, smrtnost ne opada

U jednoj studiji, dr Rikardo Vinjeri, emeritus profesor endokrinologije na Univerzitetu u Kataniji, Italija, tvrdi da ako bi to bilo jedino objašnjenje za porast broja slučajeva, onda bi se moglo očekivati da će se slučajevi raka štitne žlezde značajnije rasti u zemljama sa visokim prihodima i boljim dijagnostičkim praksama. Međutim, to nije slučaj, jer su zemlje sa srednjim prihodima takođe zabeležile porast broja slučajeva raka štitne žlezde.

„Stope raka štitne žlezde rastu čak i u okruženjima i regionima sveta bez preteranog skrininga“, napominje dr Sanziana Roman, endokrini hirurg na Univerzitetu Kalifornije u San Francisku.

„Veći i napredniji tumori se takođe češće dijagnostikuju. Ovo govori da je u pitanju kombinacija i pristrasnosti u otkrivanju i stvarnog povećanja incidence bolesti.“

Štaviše, kako se rak štitne žlezde sve više dijagnostikuje u ranijim fazama, a rezultati lečenja su se poboljšali, dr Vinjeri kaže da bi se očekivalo da će broj ljudi koji umiru od raka štitne žlezde opadati. Međutim, stopa smrtnosti je ostala stabilna na oko 0,5 slučajeva na 100.000 stanovnika, a postoje znaci da, barem u nekim zemljama, stope rastu.

Na primer, jedna studija je analizirala više od 69.000 pacijenata sa rakom štitne žlezde dijagnostikovanim između 2000. i 2017. godine u Kaliforniji. Istraživači su otkrili da su se i broj dijagnostikovanih ljudi i stopa smrtnosti povećavali tokom vremenskog perioda. Povećanje je bilo bez obzira na veličinu tumora i stadijum raka, što sugeriše da mora biti nešto drugo u pitanju, a ne samo poboljšana dijagnoza izuzetno malih tumora.

Godine 2017, dr Kitahara i njen tim su takođe ispitali medicinske kartone preko 77.000 pacijenata sa rakom štitne žlezde dijagnostikovanim između 1974. i 2013. godine. Rezultati su pokazali da, iako je većina povećanja slučajeva bila uzrokovana malim papilarnim tumorima lokalizovanim u štitnoj žlezdi, došlo je i do povećanja metastatskih papilarnih karcinoma koji su se proširili na druge delove tela. Iako su smrtni slučajevi od raka štitne žlezde retki, studija je takođe pokazala da se oni povećavaju po stopi od 1,1 odsto godišnje.

Treći osumnjičeni: gojaznost

Jedan od glavnih osumnjičenih faktora je gojaznost, čija je prevalencija u porastu od osamdesetih, posebno u SAD i drugim razvijenim zemljama. Kohortne studije, koje počinju sa zdravom populacijom, a zatim se prate tokom vremena, izgleda da pokazuju vezu između prekomerne težine i rizika od raka štitne žlezde.

Ljudi sa visokim indeksom telene mase (BMI) su u 50 odsto većem riziku da im se dijagnostikuje rak štitne žlezde tokom života u poređenju sa osobama sa normalnim BMI.

Visok BMI je takođe povezan sa agresivnim karakteristikama tumora, kao što je veličina tumora pri dijagnozi ili mutacija koja uzrokuje lakše širenje raka.

„U našem istraživanju smo takođe videli da je viši BMI povezan sa većim rizikom od smrti povezane sa rakom štitne žlezde“, kaže dr Kitahara. „Dakle, to je bio prilično jak dokaz da ovo nije bila samo pristrasnost u otkrivanju. Nije bilo samo zato što su ljudi koji su imali viši BMI bili skloniji odlasku kod lekara i proverivanju štitne žlezde, i zato su imali više raka štitne žlezde. To je bio dokaz da je viši BMI verovatnije povezan sa razvojem i progresijom raka štitne žlezde.“

Međutim, manje je jasno kako gojaznost može uzrokovati rak štitne žlezde. Jedna stvar koja je poznata je da su ljudi sa gojaznošću skloniji disfunkciji štitne žlezde. Na primer, osobe sa visokim nivoom hormona koji stimuliše štitnu žlezdu (TSH), hormona koji proizvodi hipofiza i koji reguliše funkciju štitne žlezde, takođe imaju tendenciju da imaju viši BMI.

„Još uvek ne razumemo u potpunosti potencijalne osnovne mehanizme, jer je ovo još uvek nedovoljno proučeno područje istraživanja, ali bi moglo biti multifaktorsko“, kaže dr Kitahara.

„Gojaznost ima mnogo fizioloških efekata, tako da upala, insulinska rezistencija i promene u funkciji štitne žlezde mogu igrati ulogu u pokretanju razvoja raka štitne žlezde.“

Četvrti osumnjičeni: hemikalije

Drugi naučnici sumnjaju da bi „hemikalije koje ometaju endokrini sistem“ (HE) koje se nalaze u uobičajenim kućnim proizvodima i organskim pesticidima mogle biti odgovorne. To su hemikalije koje imitiraju, blokiraju ili ometaju hormone u telu.

Primeri uključuju perfluoroaktansku kiselinu (PFOA) i perfluorooktansulfonsku kiselinu (PFOS), koje se nalaze u predmetima od posuđa za kuvanje i papirne ambalaže za hranu do proizvoda za ličnu negu, tepiha i pene za gašenje požara. Međutim, dokazi koji povezuju takve hemikalije sa rakom štitne žlezde su nedosledni.

Peti osumnjičeni: elementi u tragovima

Druge studije ukazuju da elementi u tragovima mogu igrati ulogu. Elementi u tragovima su hemijski elementi koji su živim organizmima potrebni samo u veoma malim količinama. Međutim, oni su vitalni za funkciju štitne žlezde.

„Vidimo zaista visoke stope raka štitne žlezde u ostrvskim zemljama“, napominje dr Kitahara.

„Postojale su hipoteze o elementima u tragovima povezanim sa vulkanskim erupcijama. Tako je pokazano da su cink, kadmijum i neke druge hemikalije, poput vanadijuma, prisutne u ovim sredinama, zajedno sa visokim stopama raka štitne žlezde, ali nije bilo mnogo dobro osmišljenih epidemioloških studija koje bi potvrdile direktnu vezu.“

Ipak jonizujuće zračenje

Međutim, Kitahara veruje da bi moglo postojati drugo objašnjenje – jonizujuće zračenje iz dijagnostičkih medicinskih skeniranja. Broj CT i rendgenskih snimaka koji se koriste, posebno u Sjedinjenim Državama, značajno se povećao od osamdesetih, a to uključuje i CT skeniranja koja se sprovode i na deci. Ovi CT skeniranja daju relativno visoke doze zračenja štitnoj žlezdi.

Znajući sve ono što znamo o vezi između zračenja i raka štitne žlezde iz drugih studija, kao što su one o japanskim preživelima atomske bombe, možemo modelirati efekte takvog zračenja. Na primer, jedna nedavna studija procenila je da će oko 3.500 karcinoma štitne žlezde godišnje, u budućnosti, biti direktno pripisano stopama CT skeniranja u Sjedinjenim Državama.

„Mlada štitna žlezda je osetljivija na efekte izloženosti zračenju nego štitna žlezda kod starijih osoba“, kaže Kitahara. „Stoga je moguće da sve veća upotreba CT skeniranja može delimično doprineti porastu stope raka štitne žlezde u Sjedinjenim Državama i drugde.“

A takođe je moguće da svi ovi faktori zajedno igraju ulogu.

„Verovatno posmatramo multifaktorski fenomen koji uključuje uticaje životne sredine, metabolizma, ishrane i hormona, koji mogu biti u interakciji sa osnovnom genetskom predispozicijom“, zaključuje prof. dr Sanzijana Roman.