Hronična limfocitna leukemija, podmukla bolest koja može da se krije godinama

Godinama, čak i decenijama, neko može da ima rak krvi – hroničnu limfocitnu leukemiju, a da to ne zna. Obično je otkrije radeći krvnu sliku zbog nečeg drugog.

„Neka vrednost kada treba obratiti pažnju da ti ukupni limfociti budu preko 5.000. Znači, ne leukociti nego limfociti, odnosno ako su ukupni leukociti preko 15.000, to je neki signal kada treba odreagovati“, napominje dr Katarina Marković, specijalista interne medicine KBC „Zvezdara“.

Odreagovati treba i na simptome, kada ih ima: Gubitak telesne težine, pojačano noćno znojenje, povišena temperatura.

„Uvećane limfne žlezde, to naši pacijenti kažu pojavile su mi se kvrge na vratu, u preponama, u pazusima. To su tipična mesta. I ono što često osećaju je osećaj punoće pod levim rebarnim lukom, što je u stvari posledica uvećane slezine. Pored toga, ono što pacijente često dovodi kod doktora su česte infekcije. Pacijenti koji malo-malo, pa imaju upalu pluća ili već neke slične infekcije“, dodaje doktorka Marković.

Pošto im doktor saopšti da zapravo imaju hroničnu limfocitnu leukemiju, koja se još naziva i sporonapredujuća leukemija, pacijenti očekuju terapiju.

„Postoje jasno određeni kriterijumi koji pacijenti su za lečenje. Postoje pacijenti koji imaju tu bolest i koji će sa njom proživeti pun svoj životni vek kako bi proživeli i da nemaju tu bolest i ni u jednom trenutku neće zahtevati terapiju“, napominje dr Katarina Marković.

„Trećina pacijenata iziskuje lečenje odmah po postavljanju dijagnoze. Trećina pacijenata se prati na redovnim kontrolama, na tri meseca, na šest meseci, pa u nekom trenutku ispune kriterijume za lečenje. Dok, tećina pacijenta nikada ne budu kandidati za lečenje“, naglašava dr Darko Antić, direktor Klinike za hematologiju Kliničkog centra Srbije.

Kada stanje, ipak, zahteva lečenje, nekoliko vrsta terapija je u opticaju.

„Postoji lečenje primenom citostatika, primenom imuno terapije, odnosno tzv. target lekova koji ciljano deluju na bolesne limfocite, ili njihovom kombinacijom. Ono što je jako bitno, osim dostupnih lekova, pacijenti mogu da budu uključeni u kliničke studije. Sva tri tipa lečenja su dostupna u našoj zemlji, ali način na koji se pacijent leči zavisi isključivo od toga kako se proceni biologija, odnosno karakteristike same bolesti“, napominje dr Antić.

Da nije sam, već da ima podršku, važno je da pacijent oseti kada sazna takvu dijagnozu, smatraju u Udurženju „Lipa“. Kažu, omogućavaju razgovore sa psihoterapeutom. Primećuju da veliki broj zdravstvenih ustanova nema onkološkog psihijatra. Ne traži svako psihološku podršku, a možda mu i te kako treba.

„Mislim da bi lekar možda trebalo da inicira, ili da sistem postavi tako da pacijent sa težom dijagnozom treba da obavi jedan razgovor sa psihologom. Prosto da bi moglo da se isprati njegovo mentalno zdravlje. Brojni pacijenti se u trenutku suoče dobro sa dijagnozom koju su dobili, ali se neki probemi javljaju kasnije u toku lečenja kada prosto osete samu težinu lečenja i tih terapija“, objašnjava Aleksandra Mladenović iz Udruženja „Lipa“.

Ko je pod terapijom, važno je da se konsultuje o ishrani i fizičkoj aktivnosti, kažu stručnjaci. I svakako, voditi računa o svom imunitetu, koji je zbog bolesti već narušen.