Od Napulja do Spajdermena – kako je kriška pice postala simbol Njujorka

Dolaskom filma Spajdermen: Novi dan u bioskope, milioni gledalaca ponovo će pratiti avanture Pitera Parkera, jednog od najpoznatijih superheroja svih vremena. Crveno-plavi kostim, paučina i njujorški neboderi postali su neraskidivi deo njegovog identiteta.

Ali postoji još jedan, naizgled mnogo običniji simbol koji se iznova pojavljuje u svetu Spajdermena: kriška pice.

Ne napolitanska, kakvu poznajemo iz Italije, niti rimska “pizza al taglio”. Spajdermenova pica Njujork slajs (New York slice), velika, tanka kriška koja se prodaje pojedinačno, jede brzo i često presavijena na pola. Iza te jednostavne kriške, međutim, krije se priča o italijanskim doseljenicima, transformaciji tradicionalne kuhinje i samom karakteru Njujorka.

Džoova pica, picerija koja je ušla u istoriju Spajdermena

Ako postoji jedno mesto koje je zauvek povezalo Spajdermena i njujoršku picu, onda je to Džoova pica (Joe's Pizza). Piceriju je 1975. godine u Grinič Vilidžu osnovao Pino Džo Pocuoli, doseljenik iz Italije, poreklom iz Napulja.

Prva lokacija nalazila se na uglu Bliker strita i Karmin strita, u jednom od najpoznatijih delova Menhetna. Vremenom je postala prava institucija u kraju. Dolazili su stanovnici, studenti, turisti, ali i brojna poznata imena iz sveta filma i muzike.

Istorijska lokacija danas više nije na potpuno istom mestu. Picerija se preselila nekoliko koraka dalje, na broj 7 Karmin strita, gde se i danas nalazi njena čuvena lokacija u Grinič Vilidžu.

U međuvremenu je proširila poslovanje i otvorila još nekoliko lokala u Njujorku, između ostalih na 14th Streetu, na Brodveju kod Tajms skvera, na Fulton stritu u donjem Menhetnu i u Vilijamsburgu u Bruklinu. Ipak, baš je stara lokacija na uglu Blikera i Karmina ostala zauvek zapamćena zbog Spajdermena.

U filmu Spajdermen 2 iz 2004. godine, koji je režirao Sem Rejmi, Piter Parker radi kao dostavljač upravo u Džoovoj piceriji. Njegov posao je jednostavan samo na papiru: mora da dostavi osam velikih pica na adresu udaljenu 42 bloka, i to za svega sedam i po minuta.

Za običnog dostavljača to bi bio gotovo nemoguć zadatak, a za Spajdermena bi trebalo da bude jednostavno. Piter zato koristi svoje supermoći, leti između zgrada i pokušava da stigne na vreme, ali ni to nije dovoljno. Kasni, i šef ga zbog toga otpušta.

Scena je postala kultna, ne samo zato što je duhovita, već zato što savršeno opisuje samog Pitera Parkera. On nije milijarder poput Brusa Vejna, nije industrijalac poput Tonija Starka.

On je student koji pokušava da plati račune, kasni sa kirijom i prihvata loše plaćene poslove kako bi preživeo. Supermoći ne plaćaju račune, a pica je upravo hrana koja pripada tom svetu.

Od Napulja do Njujorka

Njujork slajs (New York slice) ima italijansko poreklo, ali nije isto što i italijanska pica. Početkom 20. veka veliki broj Italijana stigao je u Sjedinjene Američke Države, posebno u Njujork, donoseći sa sobom recepte, kulinarske navike i tradiciju pravljenja pice. Među njima su bili i doseljenici iz Napulja, grada koji se smatra kolevkom moderne pice.

Ono što se dogodilo u Njujorku, ipak, nije bilo jednostavno preslikavanje napolitanske pice. Pica se promenila zajedno sa gradom: postala je veća, tanja i čvršća, testo napravljeno tako da se kriška može držati jednom rukom, saviti na pola i pojesti bez pribora.

Tako je nastala Njujork slajs, kriška pice koja se prodaje pojedinačno, ne kao celo jelo za jednu osobu. To je važna razlika. Napolitanska pica je meka, sočna, ima izražen, vazdušast rub. Peče se veoma brzo na veoma visokoj temperaturi i namenjena je da se jede odmah, za stolom.

Njujork slajs je drugačija: veća, tanja, čvršća, dovoljno elastična da može da se savije. Njena forma nije nastala slučajno, prilagođena je načinu života u ogromnom gradu.

A kojoj italijanskoj pici je najbliža

Ako bismo tražili italijansku picu koja je po teksturi i tankoći najsličnija Njujork slajsu, to bi verovatno bila rimska okrugla pica (pizza tonda), poznata i kao skrokjiarela (scrocchiarella).

Za razliku od napolitanske, ima veoma tanko testo, niži rub i izraženiju hrskavost, po tome je bliža njujorškoj kriški. Kad govorimo o istorijskom poreklu, ipak, priča vodi pre svega u Napulj. Drugim rečima, napolitanska pica istorijska je predak, dok je rimska okrugla pica, po tankoći i hrskavosti, njena bliža rođaka.

Ne treba ih, međutim, mešati sa rimskom “pizzom al taglio” – pica na parče, koja se peče u velikim pravougaonim tepsijama i prodaje se na komade, često po težini. Njujork slajs je okrugla pica koja se ispeče kao cela, a zatim seče na velike trouglaste kriške, i baš ta mogućnost da se jedna velika pica podeli i proda kao pojedinačna kriška postala je jedna od ključnih karakteristika njujorške pice.

Pica za grad koji nema vremena

Njujork slajs možda bolje od bilo kog drugog jela opisuje ritam Njujorka. Kupuje se brzo, jede se brzo, može da se jede stojeći, hodajući ulicom, na putu do posla ili između dve obaveze, bez dugog sedenja za stolom i bez posebnog rituala.

U gradu koji se često opisuje kao mesto koje nikad ne spava, pica je gotovo savršena hrana: velika, zasitna, relativno pristupačna, pojede se za nekoliko minuta. Zato je postala deo identiteta grada, baš kao žuti taksi, metro ili neboderi Menhetna. Ali Njujork slajs govori i o mnogo većoj priči.

Italijanska pica koja je postala američka

Njujorška pica je jedan od primera kako migracije menjaju kulturu. Italijanski doseljenici doneli su tradiciju, Amerika je ponudila nove sastojke, drugačije brašno, drugačije peći i drugačije navike potrošača, a Njujork je svemu tome dodao svoj ritam.

Rezultat više nije bio potpuno italijanski, ali nije prestao da bude povezan sa Italijom, pa se Njujork slajs može posmatrati kao italijanska kulinarska tradicija koja je dobila američki oblik.

To je, uostalom, jedna od najzanimljivijih karakteristika Njujorka: grad u kojem se različite migrantske tradicije ne čuvaju samo u izvornom obliku, već se međusobno mešaju i stvaraju nešto novo.

Italijanska pica danas tamo živi zajedno sa meksičkim takosima, kineskom, indijskom, pakistanskom, filipinskom i bezbrojnim drugim kuhinjama. Njujorška pica je zato istovremeno italijanska po poreklu i američka po iskustvu.

Pica kao deo karaktera Pitera Parkera

Postoji još jedan razlog zbog kojeg pica savršeno odgovara Spajdermenu. Piter Parker je superheroj koji ostaje običan čovek, sa problemima oko novca, posla, stanarine, ljubavi i svakodnevnih obaveza. Njegov život nije samo spasavanje sveta, između dve borbe sa negativcima mora da razmišlja i kako će da plati sledeći račun.

Zato pica u njegovom svetu nije samo rekvizit, ona je deo njegovog karaktera. Kriška pice je hrana studenata, radnika, dostavljača i ljudi koji žive brzo i nemaju veliki budžet. Peter Parker može da se popne na vrh nebodera, ali kad ogladni, kupuje krišku pice.

Spajdermen nije jedini heroj koji voli njujoršku picu

Spajdermen, međutim, nije jedini njujorški junak čiji je identitet povezan sa picom. Tu su i Nindža kornjače, Leonardo, Mikelanđelo, Donatelo i Rafaelo, koje su odrasle u kanalizaciji Njujorka.

Kod njih je pica gotovo postala deo ličnosti, omiljena hrana četiri mutantne kornjače postala je jedan od najprepoznatljivijih elemenata čitavog serijala.

Tako se jedna obična kriška pojavljuje u dva velika sveta američke pop kulture: kod Spajdermena predstavlja svakodnevni život mladog Njujorčanina koji pokušava da preživi, kod Nindža kornjača predstavlja zabavu, prijateljstvo i detinjstvo.

Ali u oba slučaja pica povezuje superherojski svet sa stvarnim Njujorkom.