среда, 24.01.2024, 19:15 -> 19:21
Извор: РТС
Zašto kucamo u drvo
U raznim situacijama, na primer nakon što pomenemo nešto za šta se nadamo da će se desiti, ili dok razgovaramo o nečemu dobrom što želimo da tako i ostane, kucnemo u drvo. Ovaj običaj je sredstvo za sprečavanje nesreće, kojim ne želimo da „iskušavamo sudbinu“. Iako poreklo „kucanja u drvo“ možda nikada neće biti poznato, običaj opstaje do danas, širom sveta i ima samo nekoliko lokalnih varijacija.
Зашто куцамо у дрво
Naučnici koji se bave proučavanjem „ekspresivne kulture svakodnevnog života“ ističu da je odgovor zašto ovaj običaj vekovima opstaje na svim meridijanima prilično komplikovan.
Uobičajeno objašnjenje zašto kucamo u drvo tvrdi da je ritual ostatak iz evropskih paganskih dana, apel duhovima koji žive na drveću da odbiju lošu sreću ili izraz zahvalnosti za dobru sreću.
Prema Bruesovom rečniku fraza i legendi iz 1870. godine (Brewer's Dictionary of Phrase and Fable), „tradicionalno, određena stabla, kao što su hrast, jasen, lešnik, glog i vrba, imala su sveto značenje, a samim tim i zaštitničke moći.“
Svako ko ih je molio za nešto – morao je da dodirne koru drveta kako bi stupio u kontakt sa njima. Ako bi se želja ostvarila, morao je ponovo da dođe i zahvali božanstvu na isti način.
Štaviše, kaže teorija, hrišćanski reformatori u Evropi su verovatno namerno transformisali ovo pagansko verovanje u prihvatljivije hrišćansko uvođenjem ideje da se „drvo“ u „kucanju o drvo“ odnosi na drvo krsta na kome je Isus razapet.
Međutim, nijedan opipljiv dokaz ne podržava ove priče o poreklu.
Oksfordski rečnik engleskog jezika uvodi frazu „dodirni drvo“ tek početkom 19. veka, locirajući njeno poreklo u britanskoj dečijoj igrici pod nazivom Tigi tačvud (Tiggy Touchwood), u kojoj se igrač „oslobađa“ tako što se uhvati za drvo.
Naravno, većina običaja se usvaja neformalno, prenoseći se iz generacije u generaciju. Tako da moguće je – čak i verovatno – da fraza i ritual prethode pisanim tragovima o njima.
Zašto još uvek kucamo u drvo
Kucanje u drvo spada u kategoriju drugih „rituala konverzije“ kao što je bacanje soli preko ramena: radnje koju ljudi izvode, skoro automatski, da „ponište“ bilo kakvu nesreću koja se upravo pojavila.
Antropolog Bronislav Malinovski, koji se smatra utemeljivačem etnografije i jednim od najznačajnijih antropologa XX veka, ima teoriju o takvim radnjama, nazvanu „teorija anksioznosti i rituala“. U njemu se navodi da anksioznost koju stvara neizvesnost navodi ljude da se okrenu magiji i ritualu kako bi stekli osećaj kontrole.
Kucanje u drvo može izgledati trivijalno, ali to je jedan mali način na koji ljudi potiskuju svoje strahove u životu punom anksioznosti. Možda ne sprečava da se dogodi nešto loše, ali sudeći po brojnim istraživanjima, uspešno umanjuje naše strahove.
Коментари