Коља

Никола Коља Милуновић је активан на уметничкој сцени од шездесетих година прошлог века, а у његовом разуђеном опусу су ране скулптуре коњаника, пројекти за споменике у простору, објекти, инсталације, цртежи и објекти бродова - градова... Као какав алхемичар истраживао је језичке моделе и материјале, архетипско и визионарско, а узори су били античка Грчка, Египат, ахајска скулптура - истакла је својевремено Љиљана Ћинкул, ликовни критичар у тексту у дневном листу Политика (2016).

Промене мотива, израза, форми и садржаја могу се пратити у његовом опусу дугом преко пет деценија. Ипак, за самог аутора цртеж је био основа свега, па и замена за нереализовану велику скулптуру. Значајна фаза цртежа и објеката бродова - градова,тврђава, скелета и њихове необичне, фантасмагоричне визуре, обележило је његово стваралаштво у осамдесетим годинама. Откуда мотив брода и његова метафоричност? Из породичног багажа сећања помиње се да је прво извориште инспирације био очев атеље који је више личио на рибарску конобу, него на уметничку радионицу.

Милуновићевој креативној енергији били су блиски и пројекти својеврсне синтезе архитектуре и скулптуре. Током деведесетих је готово занемео радећи тврђаве које јесу-нису бродови полумакете-полускулптуре-полуархитектуре. Коља Милуновић се чувао „хладне" продукције. Веровао је од младости да је „скулптура-монолог са самим собом, јер све остало је бесмислено".

Милутин Дедић, у листуДанас (2016), у тексту под називом "Кољини бродови и сад плове кроз сан" запажа да Кољини бродови нису зависили од конкретних морских услова. Он их је тако конструисао да и сад плове независно од тога да ли је море мирно или није.

Никола Кусовац истиче да је Коља био једна комплексна личност, вајар и цртач, али и шармантан син великог човека, који је од свог оца Мила Милуновића понео све оно што се само генетски може наследити. Био је Милов продужетак, али на свој аутентичан начин, негујући модерна схватања уметности.

Професор емеритус архитекта Брана Митровић о Кољи каже" Његов вајарски поступак је нераскидиво садејство скулптуре и архитектуре са изванредним осећањем простора. Коља је судбински разумео простор, такоје и живео: „робинзонски" у широком отвореном амбијенту, где се преплићу и живот и рад и дружења... Говорио је „ја сам човек отвореног простора - то је мој амбијент".

Лакоћа којом је Коља радио, цртежом, вајањем или мајсторским умећењем финализације су дар само ретких.

Коља је једини наш уметник који је стварао дела мимо теоријске, идеолошке, естетичке, реформистичке, револуционарне, превратничке, друштвено ангажоване, профитабилне и политички обојене премисе, тврди Ђорђе Кадијевић и поставља питање дајући одговор: Па шта је онда био? Анархиста, јеретички бакуњинац, фанатик апстиненцијалног подвижништва? Не, не, ништа од тога. Коља је био недужни, безазлени реалиста. Вајао је,,оно што му дође'', без питања зашто, чему, за кога. Дуне му да изваја коња. И изваја га - ено га сад на травњаку аранђеловачког парка скулптуре. А све време машта о бродовима. Да, баш је волео лађе. Па онда торњеве, вавилонске куле, тврђаве, читаве градове.

Нико није могао ни да слути шта ће Коља следеће направити, па ни он сам. А опет, увек је   знао шта ради. Знао је да у кратком строју стоје једно уз друго стварност и уметност. И то је знао, да стварност не мари за уметност, а да уметност стварности не дугује ништа. Само у таквом односу реалност може изгледати уметничка а уметност реална, закључује Кадијевић у тексту за каталог изложбе у Галерији РТС.

Пеђа Милосављевић поводом изложбе Коље Милуновића "Пролаз" у Културном центру Београда 1980. Године наглашава да као вајар Милуновић одабира мноштво предмета геометријског склопа да изрази оно што би назвао средином за коју је везан и личним искуством и као наследник културе којој припада. У оба случаја време све обједињује сивилом прашине, а простор удаљеним траговима сутон и звезде које нестају или се гасе...

Петар Поповић у тексту под насловом "Кољини бродови, или о градитељу вансеријске флоте" наглашава да цртеж, како га је схватао чудесно даровити КољаМилуновић, могућност је надилажења стварности у језику ликовности. После великих стваралачких постигнућа у области скулптуре своје креативне снаге ангажовао је ка сликарству и временом постао наш најзначајнији портретиста бродова. Освојио је позицију последњег градитеља пловила из снова све тражећи мирне хоризонте за лађе без сидра како би сведочио о узбурканости свог времена.

У  интервјуу датом дневном листу "Политика" (интервју„Дијалог са бродовима и морем"Политика 2009. Б. Лијескић)  Коља Милуновић каже:  А у животу треба покушати да се направи подвиг. Мора,  такође,  да постоји и скепса према обиљу живота. Империје су релативне, пропале су многе цивилизације. Тих осцилација човек мора да буде свестан. А,  где је ту нада?  У младима који долазе са фантастичном енергијом...

 Овде можете погледати/преузети каталог изложбе