In memoriam - Душан Миловановић: "Цивилизација огњишта"

Из пепела - плетеница...

Изложба фотографија под називом „Цивилизација огњишта" Душана Миловановића у Галерији РТС представља генезу огњишта у последња два века, од периода Вука и Доситеја до савремених. Махом су приказани амбијенти кућа угледних културних и јавних радника који су живели на просторима Србије дочарани фотографијама из музејских колекција.

У тексту каталога ове изложбе аутор Душан Миловановић евоцира своја сећања на детињство и поред осталог каже: Сећам се да је уз ватру обавезно седео најстарији домаћин, удобно заваљен на троножац што се ослањао о централни кућни стуб, одмах поред ватре; касније сам сазнао да је то било његово, почасно место и да су уз њега могли да седе драги гости, мушки укућани о договорима и припремама за веће послове или славља, и у крилу, понекад и најмилије унуче.

Чинило ми се тада да је он неодвојиви део тог ватришта и да, поред тога што ту греје старе и озебле кости има и ''задатак'' да, с времена на време проџара и подјари ватру, жишком запали цигарету, коју дуго завија и затим с таквом насладом пуши да је и мене касније, тај његов очиглени ужитак навео''да запалим''. А у ретким тренуцима, кад сви послови умину, уз ватру су седале и бака или мајка, узимале чеда у крило, или их окупљале око себе и испредале најдивније поучне приче, бајке, басне и уз пут деци у памет удевале племените пословице, основицу за будући поштени и човека достојни живот: ''Како сејеш, тако ћеш и жњети'', ''Добро чини, па се добру надај'', ''На муци се познају јунаци'', ''Не узноси се у добру, нити у зло време очајавај; све пролази, све се мења'', сем камења...

А онда би их већ успаване и смирене односиле или доводиле у постељу, тихо изговарале молитву, коју су најстарија деца за њом понављала, закрстила их редом, љубила у чело и нежно покривале. Ах, сећања дивна, време неумитно, о снови... И као да чујем, издалека, оно ''Снаго дедина'', ''Јабуко златна, бакина'', ''Чедо моје'', ''Узданице, наследниче мили''...

Већ током младости и одласка у град гасила су се огњишта, што ради модернизације, градње нових кућа, где за њих више није било места, ради сељења или одласка ''на Онај Свет'', последњих чланова фамилије. Врло брзо, са напуштањем дома, урушавао се кров, кроз кућу је, однекуд готово одједном изџикљало какво витко дрво, често јасен, још чешће оно ''кисело'' или каква зова, као да су желели да подсете на древне везе са дајдубљом прошлошћу обичаја, дома и митова.

Таква запуштена или разорена места звала су се пепелиштем, и старији су бранили да се ту било шта гради или сеје, али су често то заборављали, па их је, стизала неумитна клетва запуштеног огњишта, заборављајући ону давно скројену, дивну мисао ''Благо сину на мајчину крилу, фамилији на огњишту милу!''

Међутим, од првог сусрета, импресионирало ме је ватриште, на сред главне просторије у другим кућама, што је у обичне дане тињало, у подне, или с вечери - пламсало весело и на њему се дискеретно испаравао велики, чађави котао, обешен о вериге, шта-год кувало у земљаном лонцу, с краја ватре или нешто пекло под црепуљом, на жару или под сачем.

Тада сам сазнао да се то место зове огњиште, да се око њега вију многе приче, значења и изведенице, што се тек касније тумачило и разабирало; за почетак памтио сам само оно очигледно: да је обично то место било ограђен/понегде и озидано каменом, облуцима или ћерпичом, да се пепео не разноси или - не дај Боже - каква жишка не узјогуни и направи штету.

И готово свуда, изнад ватре беху отворене баџе за излазак дима изнад крова, кроз коју су се пробијали шкрти зраци сунца и као оштрим ножем пресецали прашњаву и задимљену просторију. Ређе сам сретао и широке оџаке штосу се шепурили над новијим кућама. Запажао сам и многе справе и алате, који нису биле познате у нашој ''модерној'' кући.

Касније сам се често сусретао са све модернијим огњиштима, узиданим пећима или каминима, и разумевао да потичу још из давних, Винчанских времена. Тек понегде у Црној Гори, Херцеговини или Западним Српским земљама могао се срести какав ђед, што уз огањ бди и кроз ватриште зури, ко зна, у какву даљину.

Све остало су сменили шпорети, пећи на различита горива, електрична грејна тела, радијатори и подна грејања; али сам брзо схватио да и оно стиже још из древне Винчанске цивилизације и да су је као технику загревања кућа, Римљали преузели од словенских Етрураца, нигде не помињући његово право порекло. Са тим ''новотаријама'' олакшавао се живот али и брзо губило оно племенито време, које се никако повратити неће, као у каквој бајци, што донекле и јесте било!

Антрополози данас сматрају, на основу зуба homo erektusa, да су древни преци користили термички обрађену храну још у старини од пре 1,9 милиона година, а пуни докази о контролисаној употреби ватре нађени су у афричкој пећини Вондерверкт, са архелошким доказима, насталим пре милион година. Пре једне деценије откривено је пећинско огњиште у близини Тел Авива (Квесем пећина), где је у свему функционално огњиште доведено до савршенства, постављено насред просторије и уредно ограђено редом камена. Било је пречника 2 метра, а у близини је нађено мноштго археолошких предмета и фрагмената (угљенисано дрво, остаци биљака, кости, камене алатке, што је дало обиље података о тадашњим становницима).

И људски зуби, тамо пронађени, указују да су преци тада јели готово искључиво термички обрађену храну, мада неки и даље изражавају сумњу. У пећинама је дефинисан и најстарији обичај сахрањивања прапретка, вође клана (породице) под огњиштем, што је касније пренесено и у грађене куће, некада и под кућни праг (отуд и табу забране седења на њему), и то у све домове на отвореном (земунице, колибе, станишта од блата и прућа, што се у овдашњим сеоским срединама задржало до половине 20. века, а затим у дрвене-брвнаре и на крају камене зграде. И свуда, уз еволуцију дома ишло је и ватриште, готово до наших дана.

А у нешто ближој античкој баштини, у Тракији, особито је поштована богиња Хестија, заштитница огњишта, али и прогнаника који су се у храмовима с вечном ватром склањали од потера, потпуно заштићени. Сматрало се још да је и заштитница путујућих, и да оличава дух гостопримства, била је и чуварка тргова, храмова, општина... Све речено (и пропуштено) о Ватри, односно огњишту, током цивилизације слагало је многозначне и огромне корпусе магијских и апотропејских (заштитних) значења, обредних радњи, обичаја, али и бајалица, све до лечења. Огњиште је, у пуном смислу и кућни храм у коме бораве још увек многе нејасноће, енигме и значења. Узмимо за пример раскошне обреде о Бадњој вечери код Православних.

А ова наша мала акција и племенита подршка РТС-а само желе да иницијално понукају истраживаче на обједињавање знања о овој запуштеној, мада сваке хвале вредној појави и теми. Морамо имати у виду да у протутњалим временима Ватра је увек ишла уз Човека, или он уз њу, да га је пратила од рођења све до смрти, а и после тога, пример су Вечне Ватре на гробљима угледника, ратника, као и на стратиштима...

И сматрамо да се читава једна огромна цивилизацијска симфонија још скривена чува под хоризонтом наших сазнања, попут леденог брега и као да иште да чим пре изађе пред очи и срца незахвалних потомака. Може бити да ћемо, схватајући све скривено моћи наново да исправимо кичме и смело, с поносом погледамо у далеке претке који су нам оставили такву баштину, а ми је до сада багателисали, успут губили или сасвим заборављали.

Уз та древна ватришта још увек су нам очувани корени, јер истину је говорио песник да ''У Ватри се Бог одмара'' и чека да Светлошћу и силама Лепоте, Доброте и Истине обасја озебла срца наша. Можда ће ново време осванути с неким новим ентузијазмом, сврховитим разумевањем и племенитијим односом према оставштини родова наших.

Уважени историчар уметности, теоретичар и публициста, Душан Миловановић, преминуо је 7. јуна 2022. године, у 75. години живота, у Београду.

Душан Миловановић рођен је 31. маја 1947. године, у Милошевцу, код Велике Плане. Дипломирао је 1975. године на Филозофском факултету у Београду, на катедри за историју уметности. Радио је на Студију Б, а од 1976. до пензионисања 2014. године, био је музејски саветник у Музеју примењене уметности у Београду. За Хиландарски одбор САНУ, од 1977. до 1998. године, водио је тим истраживача ризничког материјала у Хиландару и на Светој Гори, на основу чије прикупљене грађе је публиковано више од четрдесет радова, а 2008/2009. реализована монументална изложба под називом "Хиландарске ризнице", у Музеју примењене уметности.

Одржао је више од две стотине стручних предавања у референтним институцијама у земљи и иностранству. Био је сарадник многих научних и стручних институција у Србији, региону, дијаспори и иностранству. Ангажован је био на очувању српске културне баштине на Косову и Метохији.

Душан Миловановић, је био иницијатор установљења годишњих награда „Павле Васић" и „Лазар Трифуновић", из области историје уметности.

Изложбу „Цивилизација огњишта", која ће постхумно бити отворена, од 8. јуна до 3. јула 2022. године, у Галерији РТС, организатори посвећују њеном аутору Душану Миловановићу.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе