Мира Маодуш - Од графоса до логоса

Остварења протагониста овог покрета, који траје и у разноразним видовима се обнавља од почетка XX века, привукла су је током школовања у Франкфурту и на њима је изградила сопствену поетику. Касније се све више приближавала фовистичком доживљају света и уметности, нарочито од доласка у Париз 1971, али никада није занемарила првобитно усмерење примерено моралним начелима, схватањима, темпераменту и намери да сликарском синтаксом открије душу, мисли и расположења.

Природа, човек и предмет остали су присутни у Мирином опусу, али jе од средине девете деценије урадила преко стотину композиција блиских летризму. Први подстицај за окретање особеној калиграфији, осим у дивљењу јапанском писму са којим се сусретала приликом тада честих боравака у Токију, нашла је у кореспонденцији Ван Гога и Гогена, утемељеној на изузетном познавању уметности и предводничком духу генија који су широко отворили врата модерне. Убрзо је на платно пренела и одабране делове стихова Рембоа, Коктоа или неког другог француског песника, нашавши у њима оно што сама поседује и осећа. Све то недвосмислено потврђује колико је за њу важно полазиште. Међутим, крајњи резултат - слика као обојено поље, доказује да су јој пластични садржаји најбитнији, иако не занемарује ни остале слојеве које, по потреби, и истиче.

Мира је своје специфично словољубве засновала на повезивању судбине прогнаних Срба током десете декаде прошлог столећа са призором на неком париском тргу 1971. године. Тачније, сетила се клошара - заблуделог и оронулог даровитог гитаристе који је, уз добро одсвиране мелодије светских хитова, на српском певао о свом промашеном животу, узвикујући повремено: Ја сам Србин! Наравно, осим ње нико није разумео ни његов препев ни псовке које је огорчено и у очајању упућивао пролазницима. Сви су, нема сумње, схватили да је странац и прихватали музику без разумевања језика, само на основу изражајности гласа и бујице емоција, али се брзо удаљавали отпорни и равнодушни на туђу патњу, уроњени у сопствене проблеме, туге или радости.

Као и већини њених сународника у расејању, ни Мири није било лако после бурних догађаја изазваних сецесионистичким процесима у некадашњој Југославији. Требало јој је доста храбрости и уздржаности да саслуша острашћене лажи и увреде у које су многи поверовали пошто нису желели да чују истину о нама. Као хуманиста који се залаже за праведније односе међу људима, одлучила је да на свој начин - помало резигнирано и свакако узвишено - реагује на трагедију Срба сатанизованих из центра светске политичке моћи, унапред осуђених за неучињено или што су на силу одговорили силом. Нажалост, другачије нису ни могли пред оружјем, немилосрдношћу и одлучношћу оних који су етничким чишћењем и преко лешева хитали ка самосталним државама. Зато је и она морала да узвикне с љубављу: Ја сам Српкиња! Тим пре што је добро знала сурову историју ових наших простора, а родила се у избегличком логору у Метку, окружена бодљикавом жицом које је тек сада постајала свесна и почела опет да слути око себе. Учинила је то ћириличким писмoм, довољним да јасно каже коме припада, односно да и тако буде са својима. Од тада је наставила да са поносом исписује самосвојну похвалу свом роду.

Не напуштајући своје уобичајене мотиве, Мира се све чешће предавала поетици слова њој занимљивим због јасног подсећања на азбуку и могућих асоцијација. Из мноштва је издвајала и истицала она која је одређују као личност, најчешће најкарактеристичнија: д, ђ, ж, з, ц, ћ, ф, џ, ш... Убацивала је и понеко старословенско или руско да би, претпостављамо, указала на заједничке корене и сродност братских народа. Ипак, понајвише се бавила могућностима и изазовима пластичне структуре, тако да су њена дела у бити потпуно апстрактна. Широком четком је, посвећеношћу верника, препуштајући се аутоматизму потеза и спонтаности наношења пасте, слагала већини непознате ознаке гласова, трпала их једне преко других, потискивала у позадину или извлачила у први план, распростирала до ивица платна и дозвољавала им да похрле ка бескрају или их ограничавала маргинама што усмеравају ка суштинама унутрашњости. Покоравала их је својој концепцији, стилизовала, претакала у низове, давала им ликовни смисао и помоћу њих објашњавала себе. Чинила је то снажном и смелом колористичком оркестрацијом, комплементарним сударима, различитим јачинама звука, искричавом светлошћу садржаној у пигментима, некад пригушенијом, али увек сугестивном гамом са сонорним акцентима, тонским вибрацијама унутар оформљених партија исте боје, разрешавањем зачуђујућих, неочекиваних акорда који условљавају даље односе и ток основне арије.

Сасвим је сигурно да Мира испољава узавреле емоције црвеном, жутом и плавом, једнако као и њиховим дериватима, затим иконописцима важном белом или неизбежном црном. Матисову дефиниција да је узбуђење, осећања и реакције свог сензибилитета изражавао бојом, лако примењујемо и код ње. Уз то, и она свако дело гради врло рационално по законима традиционалног сликарства у сагласју са опредељењем да досегне естетичке вредности искључиво ликовном лексиком, ритмовима, вертикалама, дијагоналама, хоризонталама, равнотежом маса, логиком композиције, хармонијом, експресивношћу линија и материје, тако да по свему улази у бројну породицу савремених фовиста. Скоро по правилу, површине разних величина прекрива артикулисаним знаковима које ретко повезује у реченице и поруке, јер жели да дејствују само као пиктуралне чињенице. Њене колористичке симфоније извиру из живота, али су тајновите и метафизички удаљене од стварности, једнако као и никада одгонетнута запитаност о природи, о човеку, о нацији, о љубави, о носталгији, о усамљености, о уметности... Оне су, пре свега, хроматска експлозија и пластични искази што изазивају оптички доживљај. По таквом неговању космичког света слике, она је доследна поборница увек актуелне модерне.

Мира каткад наглашава замисао исписивањем: слова која упућују ка неком знаку; речи које само познаваоцима српског и, понекад руског језика откривају име употребљених боја (љубичасто, црвено, сиво, кадмијум, плаво, жуто...) или постојања одређене идеје током сликања (Србија, било је, будућност, сразмера, изложба...); слогова који са разлогом нису прекривени да би одвели до неког појма (вож, при, нов, жи..). Уједно, тако успоставља целине које, осим динамичних и убедљивих визуелних сензација, поседују и шифру за тумачење. Она и језгровитим и добро одабраним називима усмерава ка ономе што је покреће и чему стреми. Само је неколико пута упориште и исходиште налазила у појединим стиховима Ђуре Јакшића, посебно онима из родољубивих поема Јевропи, Ја или Осећам. Исто је учинила и у част пророчког песника Владислава Петковића Диса, спајајући његову стално актуелну песму Наши дани са непромењеним слабостима и, чини се, поновљеним или непрекидно истим временом. Били су то, као и сва њена летристичка остварења из циклуса Ћирилична слова, својеврсни графити, потреба да остави траг који изазива пажњу, истовремено бол, јаук, вапај, обавеза да каже, али и радост стварања, потреба за лепим, тежња ка мудрости, вера у уметност... Као и непознати музичар, она се обраћа самој себи ради себе саме. Ипак, њено стваралаштво, испуњено њој драгом матерњом мелодијом, проналази пут до љубитеља сликарства широм света, јер изражава оно што је искључиво универзално.

Биографија

Рођена је у Метку, у избегличком логору, 14. октобра 1942. године. Прадеда њене мајке Софије Тесла, родом из Радуча, рођени је брат оца Николе Тесле. Породица Маодуш се настанила у Београду после преживљених ужаса и геноцида усташа над Србима током Другог светског рата.

Студирала је сликарство у Школи за примењене уметности у Франкфурту (1965-1968), где јој је један од професора био Јозеф Бојс, затим на Академији (Accademia di belle arti) у Венецији (1969-1972) и Академији (Ecole National Superieur des Beaux-аrts) у Паризу (1972-1975).

Осим у Немачкој, Италији, Француској и Јапану, боравила је у Русији, Енглеској и Сједињеним Америчким Државама. Удата је за др Риођија Наказатоа, професора, декана, ректора и председника Кјорицу Универзитета у Токију, који сада живи у Београду. Члан је јапанске групе уметника Ша-Ђи-Цу од 1983. и УЛУС-а од 1987. године.

Бави се сликарством (уље, акрилик, темпера, гваш, акварел) и цртежом (оловка). Радила је портрете и фигуре људи у кафанама и другим јавним просторима, посебно док чекају метро, исказујући тако и социјално ангажоване ставове. Исто је чинила обрађујући потрошене конзерве или отуђеност сабласно празних станица подземне железнице. У њеном опусу има доста имагинарних урбаних мотива, најчешће оних од никад избледелих сећања на Београд, затим предела испуњених опалим лишћем. Скоро две деценије се углавном посвећује словима и, последњих година, бројевима, од којих гради апстрактне композиције. Претежно користи снажну колористичку оркестрацију и припада експресионистима.

Учествовала је на заједничким ликовним смотрама, између осталих на Мајским и Јесењем салонима у Паризу, Изложбама УЕНО музеја у Токију, Изложбама Слободна академија сликарства у Милану, Октобарским салонима, Јесењим изложбама, Изложбама Цртеж и мала пластика у Београду итд. Самостално излаже од 1973, у отаџбини и широм света, између осталог у Народном музеју Србије, Галерији Улуса, Галерији 73, Галерији Руског дома, Галерији савремене уметности у Крушевцу, Градској галерији у Ужицу, Музеју Херцеговине у Требињу, итд.

Њена дела чувају и излажу Народни музеј Србије, Музеј савремене уметности и Галерија 73 у Београду, Музеј Херцеговине у Требињу, Народни музеј у Крушевцу, Мијаги музеј у Токију, Музеј савремене уметности у Камакури, а налазе се и у многим приватним збиркама. Такође, редовно се, од 1998, репродукују као новогодишње честитке Унеска.

Овде можете погледати каталог изложбе у коме се налазе текст у стваралаштву Мире Маодуш историчарке уметности Љубице Миљковић, реч на отварању изложбе Мире Маодуш - Русији с љубављу у Руском дому у Београду 2014. године Оливера Томића и текст поводом изложбе посвећене Јовану Дучићу у Требињу 2020. Николе Кусовца.