Изложба "Неред" Живорада Жака Кукића

Историја сценографије у српској ликовној уметности, можемо рећи, започиње 1921. године са доласком у Београд Леонида Браиловског. Један од руских уметника емиграната, сликар императорског позоришта, унео је у домаћу драму, оперу и балет дух велике позорнице. Он ће већ после три године отићи у Рим, али ће иза њега остати једна даровита плејада српских сликара- сценографа, који су обележили XX век. Поменимо само неке: Јован Бјелић нагласиће пиктурални елемент; Сташа Беложански и Младен Јосић донеће модерну стилизацију са нотом експресионизма; Душко Ристић лепршави дах Париза; коначно, Миленко Шербан завршиће каријеру као угледни професор на Академији примењених уметности у Београду. А један од оних који ће српску сценографију увести у XXI век јесте његов ученик и настављач Живорад Жак Кукић.

Ангажовање на сценографији Жак је започео веома рано. Још као студент радио је за Академско, Народно и Савремено позориште у Београду, а по завршетку студија 1956-57. био запослен као сценограф и костимограф у Народном позоришу у Мостару. Свакако пуно афирмацију као савремени уметник сцене стекао је током десетогодишњег запослења као сценограф на Телевизији Београд, са које дужности је 1965. прешао да предаје на Академији за примењене уметности у Београду. У међувремену пројектовао је сценографију и костим за неколико играних филмова, за око 200 позоришних и више од 1000 телевизијских сценографија у филмској и електронској техници. Осим бројних пројеката у нашој земљи урадио је и неколико представа за Пољску и СССР. Поред учешћа на многим домаћим изложбама, излагао је, између осталог, на Бијеналу у Паризу и Квадријеналу у Прагу.

Виртуозуан као цртач Жак је, како је то забележио један критичар, са „неподношљивом лакоћом стварања“ градио своје карактеристичне сценске просторе, у којима је фигури давао предност над простором. У том смислу са сцене је елиминисано све што је споредно, архитектонски и декоративни елементи, делови намештаја и слично, а задржано само оно што је битно за представу. У суштини то је значило да се унутрашњем доживљају даје предност над спољашњим; експресији унутрашњег живота актера на сцени над визуелним утиском. При том су као препознатљив лични знак аутора, светлосни и електронски ефекти дочаравали узбудљиву моћ сценске имагинације. Уз податак да су позоришни критичари одавно код Жака истакли сценографску одмереност и стилску харомонију, остаје да закључимо да је сценограф добио своје саслужено место у савременој сценској уметности.

Када је реч о сликарству Живорада Жака Кукића, ситуација је знатно сложенија. Наиме, чињеница је да је сликар остао у сенци сценографа. То је разумљиво ако знамо да се име сценографа безброј пута појављивало у јавности и стручној критици, а име сликара током шест деценија само два пута. Међутим, потакнут унутрашњим императивом, сликар је у тишини свог атељеа повремено водио интимне разговоре са самим собом. Тако је временом настао дискретан опус од неколико стотина слика, од којих је прва датирана 1953, а последња са 2014. годином.

Како је речено, сликар је свега два пута изашао у јавност и пружио ретку прилику да га забележи стручна критика. Биле су то две дискретне самосталне изложбе, различите по техници и садржају. Под називом „потрети савременика“ одржана је 1984. године у Музеју позоришне уметности изложба 36 цртежа, аутопотрета и потрета глумаца из Југословенског драмског и Народног позоришта у Београду. Изведени у техници оловке и туша, чистом линијом, ређе сенчени, ови радови представљају аутора као сигурног цртача. Употребљавајући минимална средства, поред физички препознатљивог лика успевао је да открије и онај аутентичан карактер портретисане личности. Своје идеје сам је објаснио у једном интервјуу: „Привлачи ме да откривам човека испод маске коју носи. Трансформација свакако постоји зависно од улоге коју глумац тумачи, али она никада није толика да се испод ње пронађе оно што је карактеристиочно управо за ту личност.“ Оно дубље образложење Жаковог интереса за портрет дао је ликовни критичар Павле Васић: „ На први поглед сцена и фигура су две различите ствари, али сцена тражи фигуре, она је створена за фигуре. Интересовање аутора за обраду портрета само је крајни исход започетог стваралачког процеса“.

Други излазак била је Жакова необична изложба слика под називом „Одбачени прозори“. Одржана у Манаковој кући и Кући Ђуре Јакшића 2001. била је одговор сликара на један стварни догађај из педесетих година - на рушење малог сремског села ради чишћења простора за изградњу једног новобеоградског блока. Огорчен на немилосрдно брисање локалне традиције, Жак је изјавио „Зар нису могли да га оставе бар као центар будућег урбаног насеља и сачувају мало душе?“. Али је истовремено био инспирисан да један класичан репертоар, девојачких ликова, мртвих природа, цвећа и понеки пејзаж, укомпонује у одбачене прозорске оквире прикупљене по београдским бувљацима. У погледу формалне структуре ове слике карактерише илустративност уз одређену декоративну ноту, што природно повезује сценографа и сликара. А као садржај, традиционални амбијент сремског села приказан је кроз интимне детаље, који зраче топлину заборављених људских односа. Може се рећи, био је то својеврстан протест уметника против агресивности савременог потрошачког менталитета, против одбацивања традиције као једног од чувара духовних вредности.

Изван ова два циклуса, појединачне слике настајале су без неког реда, без видљивог повода, са временским паузама понекад дугим и по неколико месеци. Мада је током деценија доживео све развојне промене у српском сликарству- од социјалистичког реализма, преко енформела и нове фигурације, све до појаве нових медија крајем XX века, Жак је показао својеврсну индивидуалност, која ниси зависила од тренутних трендова. Од најстаријег „Женског акта“ из 1953, преко приморских мотива попут „Југо“ или „Смирај“, неколико допадљивих цвећа као „Орхидеја“ или „Поклон“, све до последње „Стене“ из 2014. године, основне карактеристике његовог сликарства јесу боја и слободна машта.

Боја уместо цртежа решава форму, при чему од тренутног расположења сликара зависи да ли ће та форма бити чвршћа или расута у колористички акорд. С друге стране, слободна машта се манифестује неочекиваним убацивањем надреалних детаља- рецимо птичије главе или лебдећег мучког акта. Поменимо и то, да у избору сликара везаног за свој атеље, нема мотива ентеријера нити људске фигуре.

Узевши у обзир нередовно бављење сликарством, насумичне поводе и слободну технику, можемо закључити да је Жак сликар коме је белина платна била довољан изазов за креативан чин. Задржавајући при том познат став великог сликара и педагога Недељка Гвозденовића, да је слика „површина испуњена бојом „- своје извођачке могућности демонстрирао је од модела мирног поетског реализма до апстракције а ла Џексон Полок. У једној слободнијој оцени његово сликарство је спонтани одраз потсвесне побуне запостављеног сликара, који никада није заборавио своју младалачку љубав.

Током шест активних деценија није формално приупадао ниједној стилској формацији, ниједној групи, осим свог стручног удржења. Али, заједно са сценографским опусом, иза уметника-индивиуалца Живадина Жака Кукића у савременој српској уметности остаће забележен препознатљив траг.

                                                                                    Др Станислав Живковић