Beogradski mesec fotografije - "ČEKANjE" Aleksandra Leković

Sve masovnija upotreba fotografije danas provocira pitanje o njenoj društvenoj ulozi, stepenu istinitog informisanja, podizanju svesti i empatije. Japanci za fotografiju koriste termin "shashin" koji doslovno znači - kopija realnosti. Ovakvo poimanje fotografije široko je rašireno širom sveta među korisnicima i proizvođačima fotografskih slika. No da li je istina jednaka za sve? I ovo, tek retoričko pitanje, nagoveštava brojne probleme koje "istinitost" fotografije nosi sa sobom.

Umesto toga da li fotografija  prikazuje istinu ili ne, možda je bolje da se zapitamo o čemu ona govori i na koji način? Kome se obraća i zašto? Šta je njen krajnji cilj, svrha?

U okviru međunarodne manifestacije „Beogradski mesec fotografije“ u Galeriji Radio-televizije Srbije biće predstavljena foto priča o životu u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Beogradu autorke Aleksandre Leković. U svom viđenju svakodnevnice u ovom centru, Lekovićka sagledava ljude u životnom i socijalnom vakumu i o njihovu realnost koja je van našeg vidokruga.

Dokumentarna fotografija nikada nije sama  sebi cilj. Ona nosi odlike društva iz kojeg potiče i kome se obraća. Ne gleda, već sagledava. Ne sudi, već propituje. U stvari, to sve radi osoba iza fotoaparata, mozak cele operacije, radoznalo biće koje svoje i tuđe postojanje ne uzima zdravo za gotovo. Njeno ime je Aleksandra Leković.

"Tokom 2014. i 2015. godine fotografisala sam beskućnike za vreme njihovog boravka u prihvatilištu u Beogradu. Štićenici ovog prihvatilišta različitog su životnog doba, psihičkog i fizičkog stanja. Zajedničko im je to što su na granici egzistencije, a neki od njih nalaze se na granici života i smrti. Većina, naročito starijih ljudi,  nekada davno pripadali su tzv. srednjoj klasi koja se tokom rata i ekonomske krize devedestih godina prošlog veka raspala. Ostali su bez posla, imovine i sada čekaju da budu smešteni u domove za stare. Mladi su tu zato što su odbačeni od porodica, ili ih nemaju, većina je u lošem psihičkom stanju. Među njima vladaju posebna pravila i sistem vrednosti. Postoji jasna hijerarhija, a cigarete su važeća valuta vrednosti. Tokom rada na projektu, u razgovoru s njima, dozvolili su mi da se nađem na granici koja ih odvaja od ostatka sveta. Iza te granice su ljudi čiji je život zaustavljen i omeđen brojanjem sati do obroka ili kafe, čekanjem da ih odatle prebace dalje, ili prosto prepuštanju isticanja poslednjih trenutaka."

Ovim nizom informacija Aleksandra Leković daje precizan opis stanja stvari. Njene fotografije takođe. Iako su brojne fotografije iz ovog opusa potresne i tragične one su, prvenstveno, dokumentarne jer, baš kao što i brojna lica s fotografija upitno gledaju u objektiv ili pak imaginarni prostor, tako i autorka pita sebe, nas, društvo, sistem... Da li znamo za ove ljude? Ko su oni? Kako žive? Šta jedu, kako izgledaju, koliko godina imaju? Koliko ih je? Šta žele ili ne žele? Ko se brine o njima, o kome se brinu oni?

Ova sasvim jednostavna pitanja, ogoljena od emocionalnog konteksta prikazuju ljude u izolovanoj instituciji u kojoj životni tok, kakav uobičajeno poznajemo, ne postoji, jer i ovi ljudi ne postoje u društvenom sistemu. Kao vizija, lebde u prostoru fotografije, nesvesni/nemarni posmatračkog oka fotoaparata koje potvrđuje njihovo odsustvo iz svakog sistema vrednosti.

Ako zaista važi ona premisa da "ono što nije fotografisano nije se ni desilo", možemo lako zaključiti da ovi ljudi zaista postoje, uprkos našem upornom okretanju glave. Sledeći onaj niz pitanja, a na brojna Aleksandra daje odgovor, možemo da se zapitamo da li je ponekad dovoljno tek obznaniti svetu nečije postojanje da bi se na zamršenoj društvenoj mapi pronašlo mesto za život po meri čoveka?

mr Ivana Tomanović

Aleksandra Leković - biografija

Članica je Foto saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS). Umetničkom fotografijom se aktivno bavi od 2009. godine.

Do sada je izlagala na preko 30 grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a njeni radovi su objavljivani i u brojnim publikacijama i fotografskim časopisima.

Dobitnica je preko 20 nagrada i priznanja za fotografije na domaćim i inostranim izložbama.

Obrazovanje: Pravni fakultet – Beograd; Diplomirala 1996. godine.