Луиђи Бокерини у Шпанији

После ступања у службу принца Луиса Антонија Хајмеа 1770. године, Бокерини је уживао у сигурности коју му је ово намештење пружило. Бокеринијеви биографи истичу ово као прекретницу у његовој каријери и као вероватни разлог због чега је одлучио да Шпанију начини својим новим домом. Неретко се слобода и креативност Бокеринијевог рада у резиденцији Дон Луиса, смештеној у Боадиљи дел Монте, изван Мадрида, пореди са положајем који је Јозеф Хајдн имао на двору кнеза Естерхазија. О овоме најбоље сведочи чак петнаест опуса које је Бокерини написао у првих пет година службе, и то у разнородним жанровима инструменталне музике: реч је о гудачким тријима, квартетима, квинтетима и секстетима за флауту и гудаче, те напослетку, симфонијама.

Жанр гудачког квинтета обележио је Бокеринијев рад у служби Дон Луиса: први опус који је компоновао у принчевој резиденцији у Боадиљи дел Монте била је управо збирка гудачких квинтета опус 10, 1771. године, а укупно ће их у току ове службе написати чак седамдесет. Бокеринијеви гудачки квинтети писани су за ансамбл који укључује два виолончела, а деоница првог виолончела - који је био инструмент на коме су свирали како Бокерини, тако и његов мецена, Дон Луис - неретко је третирана солистички. Бокерини је своје инструменталне композиције редовно штампао у Паризу и убрзо је завредио репутацију водећег композитора гудачког квинтета. Париски критичари посматрали су Бокеринија као својеврсног родоначелника овог жанра, а посебно су истицали његову оригиналност, непосредност и уравнотеженост израза, као и експресивни третман самог виолончела. У Бокеринијевом опусу 10, Квинтет број 4 истиче се као најамбициознији у збирци и започиње колористичким лаганим уводом и екстензивним сонатним allegrom. Квинтет број 6, који затвара збирку, започиње пасторалом на месту првог става, на коју се надовезује allegro maestoso, а завршава се менуетом са варијацијама.

Занимљиво је да се у току 1773. и 1774. године Бокерини скоро искључиво посветио камерној музици за флауту и гудаче. Након амбициозних дивертимента за секстет, дела из опуса 19, писана за флауту и гудачки квартет, Бокерини је означио као quintettini, односно „мали квинтети", указујући на сведену форму у којој су осмишљени. Са изузетком последњег квинтета, реч је о језгровитим, двоставачним композицијама непосредног израза. Бокерини, међутим, не напушта свој типично пун камерни звук: деонице гудачких инструмената далеко превазилазе пуку пратњу соло флауте, а густа фактура гудачког става састављена из потпуних акордских структура неретко подражава фактуре оркестарских композиција. Карактеристичне су и виртуозне деонице поверене виолончелу. Шести квинтет, који затвара збирку, носи наслов „Парови" и конципиран је као дескрипција традиционалне шпанске трке коња у паровима.

Срђан Атанасовски