Филозофија у делу Иве Андрића – говори Душко Прелевић

Филозофија је заузимала значајно место у академском образовању Иве Андрића. На основним студијама у Бечу 1913. године филозофске предмете су му предавали Вилхем Јерусалем, Јозеф Крајбиг и Оскар Евалд, док је на докторским студијама у Грацу 1924. Андрић положио испит из филозофије код Хуга Шпицера, једног од малобројних неокантоваца у тадашњој Аустрији. Иначе, аустријска филозофија (синтагма која обухвата и аустроугарске филозофе који су стварали изван територије данашње Аустрије) занимљив је феномен, између осталог, зато што је Аустрија веома млада филозофска нација, која је за мање од једног века (од 1840-их до 1930-их година) изнедрила више значајних филозофа, од којих су неки били и познати научници. Постоје различити покушаји да се пронађу заједничке обележја аустријске филозофије, а према Нојрат-Халеровој тези, њене главне особености су: придавање значаја психологији, језичкој анализи, науци (научном погледу на свет) и емпиризму који подразумева одбацивање спекулативне метафизике. Занимљиво је и то да иако су писали на истом језику, многи аустријски филозофи су у својим радовима хтели да се дистанцирају од класичног немачког идеализма (често и Кантовог трансценденталног идеализма), како по форми (стилу писања) тако и по садржају (идејама које су бранили). Душко Прелевић испитује у којој мери је филозофско образовање у Бечу и Грацу имало утицаја на Андрићеву мисао и на примерима показује да она садржи елементе карактеристичне за наведена обележја аустријске филозофије.

Уредница циклуса Тања Мијовић.