Деца у великом рату 1914 - 1918. године

Многи дечаци који су желели да бране Србију и Београд били су одбијени јер нису имали ни 15 година живота. Жеља је ипак била јача: лагали су млади Београђани да им је осамнаест, да су јаки, сналажљиви, да све могу да издрже. Убеђивали су официре да им дају пушке, да их провере, па ће и сами закључити да су способни за борбена дејства.

Дечаци разних годишта, пристигли из других делова Србије и са територија под Аустроугарском, јављали су се и Савезу добровољаца, који је своју испоставу имао у кафани „Златни топ“ (на данашњој Варош капији).

Миливоје Сечански из Голубинаца у Срему, ноћу је, кришом, прешао Саву и већ сутрадан затражио пушку као добровољац. Бранио је потом и Аду Циганлију и Дунавски кеј. Марко Илић, родом из Паћана дошао је у Београд, а кад је рат објављен, одмах се пријавио у Сремски добровољачки одред, представљајући се као момак од 18 година, а тек му је било 16.    Мирослав Голубовић, седамнаестогодишњак, ученик 6. разреда гимназије, пријавио се да ратује против очеве воље.    Светислав Милутиновић Пиколо у Одред је стигао у пролеће 1915. године, без одобрења мајке Марије. Из Саранова у Шумадији, петнаестогодишњи Велимир Животић Сељак стао је у строј за упис и био примљен.

Светислав Крстић, звани Лала из Шимановаца и Мирко Илић, родом из Книна, упознали су се на Бајлонијевој пијаци и заједно пошли да се пријаве у добровољце.

Аћим Давидовић из Самобора код Гацког напустио је студије на Париском универзитету и дошао да помогне у одбрани земље. Долазак дечака и момчића од 12 до 19 година био је све већи након заузимања Београда 1914. године. Били су то шегрти, калфе и гимназијалци. Иако нису добили војни позив, зато што су млади, осећали ли су се ипак дорасли да стану на браник одбране главног града и читаве отаџбине.

Сви омладинци и дечаци из Београда и унутрашњости, након уписивања у добровољце, ушли су у састав Сремског добровољачког одреда, који је одсудно бранио обале Београда. Њихов командир био је поручник Игњат Кирхнер, који је из аустроугарске војске непосредно пред рат пребегао Србима. Командир Кирхнер је све дечаке и момчиће је из милоште звао „једно мангупарија”, безмерно их је волео и њима се поносио. Чувао их је као мајка. Када би из команде затражили да предузме извесну акцију, а њему се чинило да она тражи више жртава него што доноси користи, одбијао је уз одговор:

Од мојих луди ја газда.

О младим браниоцима Београда остао је запис др Арчибалда Рајса: „Око Аде организована је била права маринска служба. Добровољци у овом логору били су сасвим млади… На улазу у логор на стражи налазио се босоноги младић у кошуљи, с дечачким лицем прави лик санкилота из велике револуције…

За време другог напада на Београд 1915. године дечаци су у јутарњим часовима гинули и освећивали своју погинулу браћу и по улицама на простору од Универзитета до калемегданских прилаза. Када су Немци ухватили у првом борбеном реду неке дечаке првих разреда гимназије који су својој старијој браћи, гимназијалцима добровољцима, донели преобуку и остали у окршају, стрељали су их иако су неки од њих били рањени и без оружја.

У својим успоменама Богосав Војновић Пеликан, тада поручник српске војске, забележио је и делић тужних успомена на децу која су тих октобарских дана гинула у Београду. „Непријатељ своје огорчење што са борбама још није свршено, изливали су над нејаком децом и немоћним старцима… Том приликом код заробљеног фелдвебела (наредника) Оскара Блума нађена је и једна фотографија.“

Истраживчи Никола Гиљен и Јелена Мандић наводе да су на фотографији били аустроугарски војници са пушкама упереним у главе тројице дечака, снимљени само моменат пре него што ће их мучки убити. Дечија лица била су избезумљена од страха. Поручник Војновић је препознао малишане са фотографије и према сопственом казивању, једва се суздржао да на месту не убије заробљеног наредника. У томе га је спречила част и заклетва српског официра и саосећање за беспомоћност заробљеног непријатеља. Све оно што непријатељски војници са фотографије нису имали.

„Шта сте урадили с децом када сте их ухватили? ‐ питао је поручник Војновић аустријског фелдвебела.

„Kriegsgericht (Војни суд), знате утврдио је да су додавали метке војницима.“ ‐ Одговорио је наредник, без трунке кајања и гриже савести. Војни суд у тим данима значило је да су та деца стрељана у некој забаченој београдској улици или неком дворишту, без икаквог суда, „по кратком поступку“.

Реч је о дечацима Душану Вујићу (14 година, син општинског деловође), Светиславу Ђорђевићу (14 година, учитељски син) и Јовану Станићу (12 година, син капетана српске војске). Сва тројица су била из Београда и сва тројица ученици Друге београдске гимназије.

Како су дечаци доспели у ров бранилаца Београда и до непријатељског стрељачког строја објаснио је Богосав Војновић Пеликан. У једном тренутку борби за одбрану Београда дечаци су се појавили на првим линијама фронта да донесу преобуку својој браћи. Као чланови соколског гимнастичког друштва желели су да и они допринесу одбрани свог родног града. Поручник због њихових година није желео да их задржи на борбеној линији, али било је далеко ризичније да их по убиственој артиљеријској ватри одатле врати. Наредио им је да остану у рову, поред сандука са муницијом и чекају да српски војници крену у пробој. Да не мрдају одатле док наша војска не потисне непријатеља. Војници са тог положаја никада нису кренули у пробој. Побијени су, готово сви, у борби. Аустријанци су, по уласку у српски ров, дечаке затекли живе крај сандука са муницијом.

У Нишу сам нашао малог Драгољуба Јеличића коме је тада било 12 година. Кад је плануо рат он је био ђак I разреда гимназије у Шапцу. Његов отац, мобилисани обућар, погинуо је у првим борбама. Тада Драгољуб одлази с четницима и свети свог оца. Он учествује у свим окршајима, пуца из пушке, баца бомбе. Рањен у руку одлази у нишку болницу; док му ваде зрно из ране, није хтео да га успавају. Без једне речи он је издржао операцију и кад је све било свршено он је упутио најомиљенију коморџијску псовку на адресу "Шваба". Принц Александар, сада краљ, лично га је произвео у каплара. (Др Арчибалд Рајс о дечаку Драгољубу Јеличићу: мр Адам Стошић, Велики дани Србије (1914-1918), Сведочења, Крушевац – Београд, 1994, 433.)

Недалеко од Лесковца видео сам да деца од 10 до 14 година нападају непријатељску брдску батерију и захтевају да им се војници предају, што непријатељ и чини. Деца су са песмом спроводила заробљену брдску батерију кроз варош. Цео свет у вароши дивио се деци и викао: „Живели јунаци, потомци Милоша Обилића!“ (Сећање младог водника 1. ескадрона 3. коњичког пука: Mр Адам Стошић, Велики дани Србије (1914-1918), Сведочења, Крушевац – Београд, 1994, 438.)

Страдалничка 1915. година за српски народ, војску и владу завршила се одступајућим маршом ка Јадранском приморју.

У колони која се данима приближавала Јадранском мору биле су и деца, жене – ратнице, мајке, сестре, веренице, избеглице... Сви су доживели албанску голготу. Умирала су деца од зиме и глади али су се у избегличкој колони и рађала нова нејач.

Након окупације Србије непријатељ се зверски светио, убијао је све пред собом па и децу у колевци. У близини села Сипуља пронађена су три дечачића, млађа од 10 година, два од 12 и 14 година и две девојке млађе од 20 година, свих седам везаних једним конопцем и убијених ударцима бајонета.

Аустро - Мађари су се показали кривим за један акт који све до данас ниједна савремена војска није извршила! Они су одвели у заробљеништво мирно и недужно становништво градова и села.

Ти становници нису, то треба посебно подвући, одведени као таоци. Аустро - Мађари су их сматрали "заробљеницима" из једног сасвим другог разлога. То су говорили јавно: "Зато да би краљ Петар остао без војника у току многих наредних година."

Одвели су све младиће, будуће војнике, затим мушкарце у годинама, потом жене, посебно девојке и децу. (Мр Адам Стошић, Велики дани Србије (1914-1918), Сведочења, Крушевац – Београд, 1994,).

Са српском војском у грчка острва стигао је и велики број деце. У почетку су били смештени у пролазним логорима у Потамосу, Контокали и Кораџи, а тешко болесна у енглеској болници за децу у граду Крфу. Због исцрпљености и неухрањености, морталитет деце је првих дана био велики. после краћег опоравка највећи део деце, непунолетних младића и студената, преко 4.000, било је превежено транспортним бродовима на Корзику, у Француску у 43 школа и универзитета на даље школовање. На територији Грчке за српску избеглу децу основана је гимназија у Волосу, а у Солуну и на Крфу, основне школе и ниже гимнације. За младиће неспособне за војну службу, формиране су на Крфу поштанско-телеграфска и шоферска служба. (Жика  Живуловић, Јунаци одбране Београда 1915, Београд, 1995.)

УДРУЖЕЊЕ РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА 1912-1918 ЊИХОВИХ ПОТОМАКА И ПОШТОВАЛАЦА, БЕОГРАД

Изложбу помогли:

1. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

2. Војни музеј

3. Архив Србије

4. Радио Телевизија Србије

5. Педагошки музеј

6. Историјски музеј Београд

7. Архив Српске православне цркве

8. Историјски архив Врања

Захваљујемо се на уступљеном материјалу из:

9. Албума потомака Милана Мишића, професора Српске избегличке школе у Бастији

10. Породичне збирке ратног репортера Ристе Марјановића

Aутори изложбе:

Нада Петровић

Предраг Павловић

Видоје Голубовић

ТЕМАТСКИ САДРЖАЈ ИЗЛОЖБЕ

УВОДНА

СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ 1914. И 1915. ГОДИНЕ

ДЕЦА ДОБРОВОЉЦИ У СРПСКОЈ ВОЈСЦИ

АЛБАНСКА ГОЛГОТА

СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ У СРБИЈИ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1915-1918.