Грамофонија – Антоњин Дворжак: Симфонија број 9 „Из новог света”

Педесете године су за произвођаче пластичних фонограма биле период интензивне борбе за удео на тржишту која се водила различитим форматима плоча, као и начинима њихове продукције, те се на омоту издања које емитујемо вечерас налазе различите ознаке и етикете којима су се привлачили потенцијални купци. Тако је моно снимак који ћете слушати настао у години у којој је Колумбија започела рад на развоју стерео лонгплеј плоче, а која ће бити представљена јавности 1958. године, те се на њему огледају и особености овог прелазног периода. Наиме, непуну деценију пре овог издања Колумбија је представила прву микрогрув плочу, како је оригинално названа, а која ће постати стандард за уметничку музику, насупрот сингл плочама компаније Ар-Си-Еј. Име упућује на знатно гушћи запис него на шелак плочама, а разлика у основном материјалу је потцртана и ознаком “несаломива”. Овај термин се на омотима задржао знатно дуже од ознаке микрогрув и имплицирао је да је плоча направљена од флексибилног винилита. Разуме се да плоча није заиста била несаломива, већ само отпорнија на савијање од шелака који се знатно лакше ломио. Такође, велики део текста на омоту је посвећен рекламирању хемисферичног звука “360”, који би требало да пружи угођај слушања концерта из првог реда, како је наведено. Међутим, реч је о методу снимања плоче „стратешки постављеним широкопојасним микрофонима” који бележе звук у акустички третираном простору, насупрот close-miking техници, каква је најчешће коришћена. Број 360 упућује на пун круг, али није реч о сараунд звуку већ о симболу за пажљиво спроведен процес од снимања до репродукције којим се звук наводно “враћа” слушаоцу онакав какав је забележен у студију. Иста ознака се налази на стерео и моно плочама, тако да се назив не односи на просторност репродукције. Будући да су исти музичари који свирају на овој плочи радили на развоју стерео снимака, плоча коју ћете слушати је постала вредно сведочанство о квалитету моно снимака на врхунцу развоја ове технике, те су и каснија реиздања објављивана управо као контраст доминантном стерео звуку који је убрзо заменио једноканалне плоче.

У раној фази развоја стерео технике, продуценти уметничке музике нису блаконаклоно гледали на ову иновацију будући да се често, нарочито у популарној музици доживљавала као трик. С друге стране, како су техничари годинама уназад миксали снимке моно, дељење на два канала је углавном обављано накнадно, као својеврсни додатак. У том смислу, моно записи који су настајали у време развоја стерео технике су постали веома цењени као највиши домети технологије на заласку, а снимак који слушате је додатно значајан због тога што је реч о истим уметницима чија су извођења паралелно објављивана на оба начина. Због тога су врхунски моно снимци и у стерео ери задржали своје место на тржишту.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић