уторак, 12. дец 2017, 10:55

Srpski na srpskom

Moj unuk je kao bez duše dojurio iz škole. Videla sam da ga nešto muči, ali sam ćutala, čekajući da mi sam otvori dušu. I, posle ručka, sam je počeo: ''Bako, moram ti nešto priznati. Danas sam na času matematike pričao, okretao se i igrao igrice na mobilnom telefonu. Nastavnik me je prvo upozorio, a kako se nisam okanuo igranja igrice, upisao me u disciplinsku svesku''. Bila sam iznenađena. ''Nisam to od tebe očekivala'' - rekla sam - ''nastavnik te je s pravom upisao. U školi treba da se ponašaš primereno, da pažljivo slušaš nastavnike i da učiš, a ne da se igraš i ometaš nastavnika i druge đake''. ''Ali ja sam mu se izvinuo!'', branio se moj unuk, ''nadam se da neću dobiti opomenu''...

''Deda je jutros kosio. Dok je skupljao travu, nešto ga je preseklo u leđima i izvinuo se. Eno ga, leži u krevetu ceo dan, ne može ni da zaspi!'' - rekla sam unuku. ''Nećemo mu ovo ispričati, dosta mu je njegovih muka. A ti, da znaš za ubuduće - kad god pogrešimo, s kim god da se posvađamo, gde god zabrljamo, lepo je da se izvinimo''. U tom trenutku, nisam mogla a da se ne zapitam kako se pravilno pišu oblici za rečcom god....

E, tako je to u životu. Desi se da kadgod pogrešimo, ali treba da se izvinimo kad god do toga dođe. Doduše, moj unuk se nastavniku izvinio, ali u školi sve to s disciplinom ide malo drugačije. Nije dovoljno samo izvinjenje, nego on mora pod hitno da se popravi, ili - što bi rekao moj sin, mi pod hitno treba da poradimo na njegovom ponašanju.

Autor teksta - Tara Đukić, student (Srpski jezik i književnost, Filološki fakultet, Beograd)

Dramska umetnica: Jadranka Selec

Urednik: Mirjana Blažić