Arnold Šenberg: Mojsije i Aron

„Ono što sam naučio mimo svoje volje, prošle godine, je nešto što nikada neću zaboraviti: nisam Nemac, nisam ni Evropljanin, možda sam teškom mukom čovek, ali sam u svakom slučaju Jevrejin”. Ovo su reči koje je Šenberg zapisao posle prvog suočenja sa antisemitskim napadom 1921. godine, kada je bio nateran da napusti letovalište Matlze kod Salcburga zbog svog porekla. Uprkos tome što je postao protestant 1898. godine, kao četrnaestogodišnjak, kompozitor nije mogao da se odbrani od antisemitizma. Nasilje i odbacivanje doveli su do toga da je Šenberg krenuo put ličnog preispitivanja svog porekla. Mojsije i Aron je plod ovih promišljanja. Isprva započeto u formi kantate, delo je ubrzo preraslo u oratorijum, da bi na kraju postalo operom, koja na filozofski način suprostavlja braću Mojsija i Arona, kao predstavnike ideje radikalnog posvećenja i pragamtičnog kompromisa. Na sličan način, na muzičkom planu Šenberg kombinuje šprehgezang, liričnost pevanja i zajednicu oličenu u horu koji dobija izuzetnu dramaturšku važnost.

„O reči, ti koja mi nedostaješ!”, poslednja replika koju izgovara Mojsije, jeste esencija tragične slabosti proroka i izraz njegove nemogućnosti da prevaziđe sopstvene kontradikcije. Sam Šenberg koji se vratio judaizmu nešto pre svog egzila u Sjedinjene Američke Države, u stvari kroz lik Mojsija pokazuje i svoju nemoć da priču o dva brata izvede u predviđena tri čina i pored stalnih pokušaja. Dva čina kompozitor je, naime, napisao između 1930. i 1932. godine, dok je za treći ostavio skice, koje je upotrebio 2009. godine mađarski pijanista Zoltan Kočiš kako bi kompletirao operu.

Takođe, pred nama je snimak predstave koju potpisuje italijanski režiser Romeo Kasteluči, poznat po svom inovativnom i beskomporimisnom pristupu pozorištu. Njegova postavka se pre svega bavi jednom od važnih tema opere – zabranom slika, odnosno uspostavljanjem monoteizma kao vere u Boga koji ne može imati nikakvu vizuelnu reprezentaciju. Svedenom scenom i korišćenjem snažnih metafora mastila (koje briše lik), dovođenjem pravog velikog bika umesto zlatnog teleta i igranjem sa “vidljivošću i nevidljivošću” predstava, Kasteluči je po rečima kritičara Gardijana „uspeo da stvori nezaboravne slike u operi u kojoj su one najveće zlo”.

Urednik: Ksenija Stevanović