(Не)моћ самоисказивања

Добро ‒ могли бисмо опрезно и с респектом прошаптати ‒ музика, а музичар? Зар он збиља ништа не изражава? Бар свој став према животу, друштву, уметности, поретку? Па зар и сам Стравински није будно пратио све актуелне догађаје, и у њих се усрдно укључивао, током готово пола века?

Маурисио Раул Кагел, јеврејско-аргентинско-немачки (екстремно настројени) композитор ‒ скандалмајстор (види: филм Ludwig Van!) често је своја предавања започињао следећом анегдотом: Напунивши 65 година живота, други фаготиста славног амстердамског оркестра Concertgebouw (Консертхебау) одлучио је да се пензионише упркос преклињањима својих оркестарских колега. После мале свечаности приређене за опроштај, наш (згрожени? тужни? револтирани?) фаготиста упутио се ка своме дому, у башти ископао јаму и потом сахранио свој драгоцени инструмент.

Наравоученије, по Маурисију: човек који је целог живота изводио Баха, Моцарта, Бетовена, Малера итд. згадио се (растужио? побеснео?) над дотичном музиком, па је према томе то никаква, безвредна музика, чиме се доказује да је класична уметност запала у кризу.

Под претпоставком да је горња прича истинита, можемо ли из аналогне (поуздано измишљене): земљорадник из Амстердама, засићен 65-годишњим рмбањем, ископао је рупу и ритуално сахранио своју мотику ‒ дакле, извући наметнути закључак да у свету влада неизлечива криза пољопривредне делатности?

Или можда, ипак, да је дрскост још увек веома пространо поље људске делатности коме не прети криза, бар не у догледно време, чини се.

Али, вративши се на случај немогућности самоисказивања које свирепо гњече све оне уметнике што, попут Хелен Келер, немају исправне инструменте за дешаржирање, можемо закључити да та блокада представља страховит терет. Савршено просто и тачно, они не успевају да савладају специфичну уметничку технику.

А њихов немоћу изазван бес, нажалост, неретко постаје друштвена опасност.