Псеудободлеријанство у српској поезији прве деценије 20. века

Ова деградација Бодлера на тему ужаса и ругобе (шта тек рећи за сличан утицај А. Рембоа или П. Валерија) који не стижу ни до каквог вишег, обједињавајућег смисла (највиднија код Симе Пандуровића, песника „Посмртних почасти"), јесте деградација на линији младог индивидуализма који отвара судбину усамљених појединачности између којих нема никаквог додира, које живе као монаде затворене у себи, у апсолутној самоћи изолованих чињеница, али који је и дело овог тражења апсолутне смрти.

Непокрет је овде и тај непокрет од коначне смрти, а очајање је (ако већ није то пре свега) за смрћу која, у својој апсолутности, остаје ‒ као свака апсолутна чињеница - неухватљива.

Зато код Пандуровића, кроз кога индивидуализам тражи себе тражећи појединачну смрт (а продужавајући, овако, и рационализам племенско-патријархалне цивилизације у агонији), нема ни стварног општења са „мртвом драгом". Бодлерово узвишено-непосредно „ти" из Une charogne нужно се преображава у безодносно „она" песме „Мртви пламенови" и нема ни покрета. Пандуровић који римује смерно-верно, и који види себе како, у ставу „ојађене" родбине, у црнини, стоји над гробом вољеног бића, јесте скроз непокретан, а његови стихови лишени покрета: тамо где је код Бодлера correspodence, покрет (јер је тамо превазилажење чињеница, les charmes de l´horreur, покрет у том превазилажењу које је незавршиво), код Пандуровића је непокрет:

1) непокрет ове смерно-верне, још патријархализма неослобођене душе, лишене сваког искуства оваквог, бодлеровског, општења, чак самом својом природом противне том искуству (а природа јој је у побусаном понедеонику: гроб се не дира, чак ни коров на њему не уређује, осим на побусани понедеоник: мртве треба препустити непокрету);

2) као непокрет овога брутално-приземног духа с радозналошћу једног недомашеног филозофа верног једино својој вечно-чињеничној истини (и кога је, у семинару др Бранислава Петронијевића, творца највећег српског метафизичког система, најдубље импресионирала та воља формалне логике, савршено независне од ма каквог садржаја мишљења).

Тело овде не ускрсава, као што ни смрт не успева да се додирне ужасавањем, гађењем од ње. Те тако, овај Пандуровић верује да је смрт, као врховна чињеница, врховни мир, онај који позива у још дубљи непокрет.
Пандуровић већ све завршава, јер се ту са смрћу, у овом примитивном емпиризму у коме се све већ завршило, па општења нема, а још мање каквог преображаја, и Бодлерово „ти" претвара у ван-однодно, глуво и слепо „она" неучествујућег, далеког, непробуђеног и проклетог трећег лица:

Она, бесумње, лежи овде смерно,
У уском гробу, иструлела лица;
Она и не зна да долазим верно
Драгани својој уз певање тица.

Смерност је овде израз верности чињеницама, која верност је неверност љубави. Баналан по себи, дух паланке не признаје баналност; за себе он није баналан онако како уистину јесте. Мртва драга, као зла коб невине љубави, чести је мотив овог духа.

Говор баналности (Пандуровић ће рећи ту негде чувени свој стих огорчења: „само не ово, само не баналност"), јесте говор овог појединца који се одваја од света као једног туђег реда у себи самом, дакле као једног туђег реда сопствене туђе свести, а ово немирење, опет, израз његове немоћи за стварање свог реда као свог света своје свести; појединачност, која се као конкретно-историјска појава увек јавља као противна реду, носи у себи побуну против самог реда, неспособна да призна ту побуну јер је неспособна за стварни преображај.

Мртва драга је, због тога, и пројекција ове безизгледности појединца утопљеног у баналност реда који је баналан јер је непромењљиви ред апсолутно-чињеничке (примитивно емпиријске) истине утолико више туђе уколико има мање изгледа да замени митски ред племенског духа као духа јединства митског реда. Тако је Мртва драга пројекција бивше моћи, као бивше егзистенције у јединству света и појединачности. Она не може да оживи, јер је овде ослобођење од баналности, у овом индивидуализму, равном самом ослобођењу од самог тог индивидуализма и немоћи у коју он посвећује, способан да визију реда створи само као визију над-реда који је њему туђ, и способан да тај ред „прихвати" само као насиље над собом, у ставу који никада није стваран, апсолутно остварен, јер подразумева отпор онога што треба да се покорава.

На исти начин немогуће је оживљавање еротске способности племена; да би се поновила та способност, нужно је поновити јединство света и Ја, племенско јединство свести; нужно је вратити се њему, у самом себи, што значи вратити се насиљем појединачности над самим собом, поништењем читаве менталне историје која је уграђена у ту појединачност, а на путу ка племену као на путу према „народу" који се, ухваћен у коло свог јединства, са завишћу овога суморног духа индивидуализма види његовим оком као само оличење изгубљеног раја.

*Изводе из бележака Р. Константиновића (други део књиге „Философија паланке") приредио је Бранислав Гузина.