Киоске брзе хране измислили Римљани?

Уличне тезге, на којима се продају разне ђаконије, измишљење су управо у њихово доба.

„Храна за ношење“ била је саставни део свакодневног живота Римљана – од сланих грицкалица које су јели док су гледали борбе гладијатора у Колосеуму, до кобасица и пржене рибе које су куповали како би презалогајили након релаксирајуће купке у својим чувеним купатилима.

Нахранити 50 милиона душа није била мала ствар, као што показује изложба посвећена храни и пољопривреди у доба Римског царства која је организована у италијанској престоници.

Несташице хране претиле су да изазову нереде, па чак и да доведу до смакнућа тренутних властодржаца. Том ризику први римски цар Октавијан Август (63. п. н. е – 14. н. е.) није желео да се изложи, зато је благовремено увозио и правио залихе пшенице, уља, вина и других производа, што је утицало на прехрамбене навике његових поданика.

Типичан римски дан почињао је са јентакулумом (ientaculum), тј. доручком – слани хлеб, сушено воће и јаја уз млеко или вино.

Касније би Римљани на брзину појели прандијум (prandium), ручак, у неком од термополија (thermopolia), претечама данашњих ресторана брзе хране или у једном од бројних попина (popinae), винских бистроа који су уједно били и коцкарнице и бордели.

Предвече би богати Римљани приређивали раскошне банкете на којима су се послуживала најразноврснија јела од пауновог језика до печених пухова, док је остатак становништва вечерао чорбаста јела од поврћа у којима би се понекад нашао и који комад меса.

„Логистика коју су Римљани спроводили како би нахранили своје становништво је фасцинантна“, рекла је за АФП Оријета Росини, кустос изложбе "Ara Pacis", истичући колико је било тешко утажити глад милион људи, колико је живело у том најмногољуднијем граду у прединдустријској ери.

Римљани су током целе године из Египта допремали жито које се у товарима од по 500 тона превозило приватним бродовима од Александрије до Рима под стриктним надзором државе у једном од најранијих примера сарадње приватног и државног сектора, казала је Росинијева.

Цар је био једини дистрибутер насушног хлеба, једини одговоран за допремање хране“, навела је Росинијева.

Август је повећао своју популарност тако што је сваког месеца 20.000 грађана, слободних мушкараца старијих од 17 година, бесплатно добијало по 35 килограма брашна.

Рим је, такође, у великим количинама увозио уље, месо, као и вино, чија је цена у малопродаји била багателна.

Иако су се на њиховим трпезама често налазила егзотична јела, римски императори су највише волели воће и поврће: Тиберије је обожавао краставац, а Август је волео шпарглу, каже Росинијева.

Угљенисани остаци хране пронађени током археолошких ископина у Херкуланеуму, граду уништеном када и Помпеја у ерупцији Везува 79. године, показују да су Римљани били зачетници не само „медитеранске исхране“, већ и „глобализације хране“ данас присутне готово у свим супермаркетима.

Наиме, вино су увозили из Галије и са Кипра, уље из Андалузије, мед из Грчке, а гарум, ферментисани рибљи сос за којим су лудели, из Португала.

Храна је за Римљане била такав приоритет да је цар Диоклецијан (284–305) увео строгу контролу цена, мада су неке намирнице биле ван домашаја за већину становника, као, на пример, пилетина, која је била изузетно скупа.

Примера ради, пекар који је зарађивао 50 сребрњака дневно морао је да издвоји 60 да би купио два пилета, 30 за литру напуљског вина, 12 за 300 грама свињетине и четири за 25 смокава.