Српско- мађарска љубав без граница

Када су у Мађарској склопили брак, Мађарица Андреа и Србин Милан одлучили су да славе хришћанске празнике и по католичким и православним обичајима. За Мађарицу из равничарског градића Ђера најтеже је било прилагођавање брдско-планинском подручју Србије, али је време учинило своје.

"Кад одем код мојих, лепо ми је тамо десет до петнаест дана. Међутим, убрзо почне да ми смета гужва, јурњава тамо-вамо. А онда Милан обично каже какав сам баксуз, јер стално кукам кад ћу код мојих", каже Андреа Марковић Ковач.

Милан Марковић објашњава да су он и супруга све лепо избалансирали, да су 25 година у браку и да имају троје деце.

Крајем осамдесетих мајка је вршила притисак на Милана да се ожени. У Мађарску је побегао од женидбе, где му је Андреа запечатила момковање. Мајци је испунио жељу, али није очекивала Мађарицу.

Андреа је научила српски, али је задржала мађарски пасош. Никада није успела да добије југословенско држављанство, које је било на цени када је Југославија Источној Европи представљала Запад.

"Другарице су ме зафркавале како ми је упала кашика у мед, јер се у Југославији боље живело у то време него у Мађарској", каже Андреа Марковић Ковач.

Са личном картом за странце трајно је решила питање боравка, за који је деведесетих морала да плаћа визу.

"Значи, четири пута годишње по 350 марака, 1992, 1993, 1994, 1995", објашњава Милан Марковић.

Иако је Мађарска у ЕУ, породица Марковић не размишља о одласку из Србије, јер су заједно пребродили санкције, рат, бомбардовање. Ни деца не желе да напусте Србију и да оду да живе код баке и деке у ЕУ. Андреа каже да јој је Мађарска у срцу, али је и Српкиња, јер је већи део живота провела у Србији.