Шарени свет слепе плетиље са Златара

Вештину плетења савладала је у 15. години и од тада су игле, конац и вуна њен начин  да  савлада свакодневне животне изазове  које доноси потпуни губитак вида.

"Ја вид нисам ни запамтила", каже Мирослава, "борила сам се кроз живот, покушавала сам све да постигнем колико је то било у могућности са видећом децом."

Од детињства је учила, како каже, опипавајући, слушајући и све то уграђујући у педесетак шара, на џемперима, блузама, туникама које плете за себе или по наруџби за друге:

"Ја то углавном кад препипам прстима, под прстима све распознајем, који је рад, који је улев, да ли је рупичасти, да ли се пребацује петљица једна преко друге, плетенице да ли су."

Окружена пажњом најближих, Мирослава ужива у ручном раду, али и у  слушању звучних књига и оних штампаних Брајевим писмом, као и у дружењу и такмичењима које организују чланови  Савеза слепих широм Србије.

Њен брат Мирослав каже да она не зна за препреке: "Нека је снег, нека је не знам какво време, она гура, хоће да се бори, није јој стало да нешто освоји али хоће ради дружење и нових пријатељстава да иде."

"Бори се за све што треба", каже њена сестра Зорка Антонић. "Хоће да уради, да иде на такмичења, дружење у вароши, свугде."

Има доста предрасуда, каже Мирослава: "Али ја се борим. Мора се човек борити против свега што га снађе у животу."

Уз овакву енергију и животни став, Мирослава је готово увек победник, не само на такмичењима на која одлази, већ и у деценијама живота у мраку.