Година пробоја српских тенисера

Пре свих, истакли су се Ласло Ђере, Душан Лајовић, Филип Крајиновић и Миомир Кецмановић.

Двојица од њих су у 2019. дошли до првенаца у својим каријерама, у једном тренутку смо имали петорицу играча у најбољих 50 на свету, што је успех вредан дивљења за земљу попут Србије.

Мало је недостајало и да "орлови" остваре запажен резултат на завршном турниру Дејвис купа у Мадриду, у чему их је спречила селекција Русије.

Текст о Ђоковићевим достигнућима могли сте да читате у четвртак, а ево шта су остали наши момци постигли у прошлој години...

Ласло Ђере

Момак из Сенте неприметно се пробијао претходних сезона и у првој половини 2019. направио прави "бум". Након испадања у првом колу Аустралијан опена, повратак на шљаку му је пријао и освојио је свој први пехар.

И то какав – Ђере је тријумфовао на турниру из серије 500, нешто чиме остали српски тенисери не могу да се похвале.

Најава историјске седмице почела је првом топ 10 победом у каријери – "пао" је Доминик Тим у два сета, да би се ређале победе над Таром Данијелом и Каспером Рудом, пре него што је Аљаж Бедене предао полуфинале због повреде задње ложе. У финалу је, у два сета, савладао талентованог Канађанина Феликса Оже-Алијасима.

Титула у бразилском граду значила је први пласман у топ 50, али и наклон великог броја колега и навијача, због чињенице је врло рано остао без оба родитеља.

"Овај трофеј посвећујем својим родитељима. Мајку сам изгубио пре седам година и зато желим да јој посветим пехар, као и оцу, који ме је напустио пре два месеца. Они су имали највећи утицај на мене и због њих сам овде данас. Захваљујем им се на свему што су урадили за мене и надам се да ме сада гледају", причао је кроз сузе на церемонији доделе пехара добијеног из руку легендарног Гуге Куертена.

Опширније о том успеху можете прочитати ОВДЕ.

Добри резултати током сезоне на шљаци (полуфинале Сао Паула и Будимпеште), као и запажен наступ на Ролан Гаросу, где је умало елиминисао Кеија Нишикорија у трећој рунди, донели су му 10. јуна скок на 27. место на АТП ранг-листи, што му је до данас најбољи пласман у каријери.

Сада је 38, јер други део сезоне за Ласла није био добар, трава и бетон му нису међу омиљеним подлогама, док ће финиш 2019. желети да заборави што пре. Нажалост, разлог је био што је оболео од коксаки вируса и мононуклеозе, али се опоравио и спреман је да у овој години направи додатни искорак за који је сигурно способан.

Душан Лајовић

Други рекет Србије тренутно држи 34. место на свету, али је у априлу био и 23, највише због "експлозије" на мастерсу у Монте Карлу. Лајовић је у Кнежевини играо прво финале из серије 1.000 и потврдио да на највећим турнирима може да буде конкурентан.

Како је сам истакао, у Монаку је одбранио све бодове са шљаке из 2018, па му нешто слабији резултати у Мадриду, Риму, Ешторилу и Лиону нису пољуљали планове.

У Ђоковићевом комшилуку је до борбе за трофеј дошао без изгубљеног сета – победио је, између осталих, Тима и Данила Медведева, али је Фабио Фоњини ипак био прејак у финалу.

"Немам разлога да се осећам тужно. Ово је мој највећи успех и само се надам да ћу моћи да поновим овакве игре и резултате у будућности", рекао је после финалног меча.

Опширније о том успеху можете прочитати ОВДЕ.

И, успео је – након још једног драматичног пораза од Александера Зверева на Ролан Гаросу, лошег издања на Вимблдону, отишао је у Умаг и награда за сав уложени напор је стигла.

Андреј Рубљов (тада 76. на АТП ранг-листи), Аљаж Бедене, Салваторе Карузо и Атила Балаж нису били ривали од којих је требало стрепети, па је и Дуци скинуо велико бреме са плећа звано освајање првог трофеја.

"Долазим већ 12 година на овај турнир, долазио сам на јуниорске турнире, у последњих десет године играо сам седам или осам пута. Невероватно добра организација, то је један од најбољих 250 турнира и не могу бити срећнији од тога да узмем прву АТП титулу баш овде", казао је тада момак из Старе Пазове.

Попут Ђереа, Лајовић је играо слабије у другој половини сезоне, али је све урађено пре тога било довољно да се задржи међу најбољих 35 на свету. Уз мало среће, могао би да има статус носиоца на првом гренд слему – Аустралијан опену.

Филип Крајиновић

Ако за некога можемо рећи да је боље партије пружао у другој половини сезоне, то је онда свакако Филип Крајиновић. Момак из Сомбора умео је да наступа "топло-хладно", због чега је имао велике осцилације током каријере.

После великог успеха и финала мастерса у Паризу 2017, Филип је поново подсетио на момка којем су предвиђали доминацију у мушком тенису.

У марту га је тренер Томас Јохансон напустио на поприлично ружан начин, како би поново сервирао са Давидом Гофеном.

"Мој тренер је дао отказ пре две недеље. Рекао је да нисам довољно добар. Да, заиста је то рекао!", изјавио је Филип, који је недуго затим елиминисао Белгијанца у осмини финала Индијан Велса.

Сигурно је да ће 2019. памтити по изгубљеним финалима у Будимпешти и Стокхолму, али ће имати и много разлога за задовољство.

У два наврата је био близу да победи Стефаноса Циципаса, једном на Ролан Гаросу, једном на турниру у Базелу. Важни су били тријумфи над Жо-Вилфридом Цонгом, Фабиом Фоњинијем, Фернандом Вердаском, Томашом Бердихом, Борном Ћорићем, Станом Вавринком, Данилом Медведевом...

Повратио је самопоуздање под вођством Немање Контића, јер је очигледно да му више прија рад са српским тренерима. Због тога је навијаче додатно обрадовао средином децембра објавом да ће сарађивати са Јанком Типсаревићем.

"Једна од најлепших вести у мојој каријери – са старим пријатељем до нових висина! Част ми је и посебно задовољство да ће од сада Јанко Типсаревић бити мој тренер", објавио је Крајиновић.

Миомир Кецмановић

Први пут је Миомир Кецмановић комплетирао сезону на АТП туру, без да је морао да се враћа на челенџере како би поправио форму (ако изузмемо неколико наступа у Америци током јануара и фебрурара).

Такође, у Мелбурну се први пут у каријери нашао у главном жребу, потом и забележио прве гренд слем победе, због чега је већ тада годину могао да оцени позитивно.

"Иза мене је феноменална година. Постигао сам много више него што сам замишљао да могу за прву годину и стварно ми је драго што сам успео да направим тако добре резултате одмах", рекао је у једном гостовању на РТС-у.

Врхунац сезоне, како у позитивном, тако у негативном смислу, свакако је наступ на трави Анталије, где је играо прво финале. Имао га је "у рукама", али је дозволио Лоренцу Сонегу да направи велики преокрет.

"Било ми је то прво професионално финале. Замишљао сам тај моменат да ће бити савршен, али некад није тако. Стварно је био добар турнир за мене, много сам напредовао и много научио. Пре свега о себи, како да се носим у тим моментима. Сигурно ће ми значити пуно за будућност."

Памтиће и мастерс у Синсинатију, не само због добрих игара, већ и због елиминације Саше Зверева у другом колу – то му је била прва победа над неким из првих 10 на свету.

Круна фантастичне сезоне стигла је у Милану, на завршном турниру најбољих младих тенисера, на којем је догурао до полуфинала. Тренутно је 59. на АТП ранг-листи, истиче да му је циљ улазак у 30, што је врло оствариво већ у 2020.

Дејвис куп

Завршни турнир у Мадриду био је прилика да двојица од наведене четворице заиграју за национални тим, у покушају да се понови успех из 2010. године и освоји "салатара". Капитен Ненад Зимоњић је позвао готово све играче који су пре пуне деценије у Арени савладали Француску и исписали историју српског тениса.

Лајовић и Крајиновић придружили су се Ђоковићу, Типсаревићу и Виктору Троицком, али су заустављени у четвртфиналу од Русије.

Душан није добио прилику да игра, Крајиновић је нанизао неколико великих тријумфа, пре дебакла од Андреја Рубљова. На крају, Руси су у дублу били бољи од Ђоковића и Троицког.

"Орлови" су потиштени напустили престоницу Шпаније и због пропуштене велике шансе, али и чињенице да је то био последњи наступ Типсаревића у професионалној каријери.

Прилику ће на истом месту имати крајем 2020, када ће репрезентација, извесно бити много другачија.

Никола Ђукић (NikolaDjukic43)