Otvaranje sezone prenosa iz Metropolitena

Mefistofele, kako glasi naslov u originalu, jeste čuvena i jedina završena opera Ariga Boita, koji će u istoriji ostati zapamćen i kao libretista Verdijevih remek-dela Otelo i Falstaf.

Premijera je održana u milanskoj Skali 1868. Kao samouvereni kosmopolitski mislilac, Boito je zamislio Mefista kao manifest estetike nove italijanske nacije. Naslovna rola je, naravno, najzahvalnija za mnoge vodeće svetske basove i baritone, ali ova opera sadrži i druge vrednosti zbog kojih zaslužuje da bude na repertoaru. Grandioznost njene koncepcije - posebno scene na nebesima - trenuci dirljivog lirizma i uzbudljivi, dijabolični pasaži za hor i orkestar - sve su to razlozi zbog kojih ovo delo nastavlja da privlači pažnju publike.

Sin oca Italijana i majke Poljakinje, Arigo Boito je rođen 1842. i brzo je postao poznat kao čovek od pera - uspešan u poeziji, novinarstvu i umetničkoj, odnosno muzičkoj kritici, te pisanju libreta. Najistaknutija je bila njegova saradnja sa Đuzepom Verdijem za kojeg je napisao libreta za Otela i Falstafa. Boito je pripadao generaciji posle Verdija i od samog početka bio razapet između vokacija pisca i kompozitora. Na kraju je pobedila književnost, a muzika otišla u drugi plan. Međutim, tokom godina Boito je našao vremena i da komponuje i zato je Mefisto zapravo njegova jedina dovršena opera, ujedno i najambicioznija. On je, naravno, napisao i libreto za Mefista, prema drami Faust velikog Getea. Izbor naslova opere ukazuje na kompozitorovu želju da u centar pažnje stavi problem zla, njegove privlačnosti i moći, ali i hrišćansko iskupljenje greha. Lik Mefista osmišljen je kao kod Getea, ne samo kao demonski, već i sa nekim grotesknim crtama.

Libreto pokazuje Boitovo majstorstvo i smisao za ritam, kao i za jezik koji je, s jedne strane, zvuk po sebi, a s druge polazište za muziku. Pošto je prvo napisao tekst koji obiluje mogućnostima spektakularne muzičke obrade, Boito se posvetio ostvarivanju tih potencijala. Opera je prepuna dugih, rapsodičnih melodija, te orkestarskih i horskih faktura koje savršeno dočaravaju Geteove fantastične slike: nebeska bića raja, klasičnu lepotu antičke Grčke, demonski haos veštičjeg sabata. Radnja opere, naime, odvija se na različitim mestima, od svakodnevnih do fantastičnih: na nebesima, u Frankfurtu, u Faustovoj radnoj sobi, na visokom planinskom vrhu gde se okupljaju veštice na svom piru, u zatvorskoj ćeliji, i u sceni iz grčke mitologije.

Što se muzike tiče, Boito je, poput svog velikog saradnika Verdija, više težio da postojeće forme ispuni novom energijom nego da izmisli nove. Od monumentalnog horskog zvuka sa hornama u Prologu i Epilogu, preko dvostruke fuge u horu veštica u II činu, i hipnotičkih repeticija tužnog dueta Fausta i Margareta u zatvorskoj sceni u III činu, pa do ekstatične eksplozije melodija na vrhuncu dueta Fausta i Elene u IV činu - partitura je očigledno lišena svake vrste inhibicija i ono što je za publiku na premijeri bilo šokantno danas je više nego prihvatljivo.

I povrh svega toga, opera je savršeno mesto za prikazivanje niskog muškog glasa. Zastrašujući, ali i zavodljiv naslovni lik daje podjednako harizmatičnom basu ili baritonu mogućnost da potpuno vlada scenom, mogućnost koju je zgrabilo nekoliko istaknutih umetnika od trenutka kad se opera prvi put pojavila na sceni Meta 1883, od Pola Plansona, preko Fjodora Šaljapina do Semjuela Rejmija. Spektakularna produkcija Roberta Karsena prvi put je na sceni Meta posle 2000. godine, sa bas-baritonom Kristijanom van Hornom u ulozi dijaboličnog naslovnog lika, tenor Majkl Fabijano je Faust, a sopran Anđela Mid Margareta. U pauzi prenosa emitovaćemo razgovore sa protagonistima, najaviti sledeći prenos - Verdijevog Otela - i podsetiti na uzbudljivu i neobičnu saradnju Boita i Verdija.