уторак, 17. сеп 2019, 11:55

Srpski na srpskom

Neki dan, dok sam sedeo u parku, nekoliko puta sam se zapitao da li mlade mame zovu dete ili kućnog ljubimca kad viču: “Enaaa, Neaaa, Miaaa!?” Jedna mama je rekla: „Rea, nemoj da mi bežiš! Lana, pričuvaj je, molim te.” Druga je vikala: „Una, Lola, idemo kući!” Pošto je u okolini bio samo jedan pas, i to mužjak, znači da su zvale decu. Ali ne samo da su se promenila imena već i način obraćanja. Ja, na primer, svoju Unu i danas zovem - Uno! Evu smo zvali - Evo! A danas skoro svi ih zovu - Una, Eva. Da li je to u jezik ušao i drugačiji način dozivanja?

Jednom su mi, u nekom mlađem društvu, čak rekli da bi bolje bilo da se uklopim, da govorim kao oni, jer im zvuči čudno i smešno kada kažem Uno! Pošto sam celog života bio tvrdoglav, ostao sam pri svom mišljenju, za koje sada znam da je tačno. Međutim, postoji jedna stvar koja je meni oduvek bila nejasna. Unuk mi se zove Sergej. Do sad sam izbegavao da ga dozivam po imenu, plašeći se da ne pogrešim. U okruženju čujem da ga zovu na različite načine. Jedni kažu Sergej, drugi Sergeje, a neki i Sergeju. Meni je najlepše kada mu kažem - unuče moje, ali lepo bi bilo da njegov deda zna koji je oblik ispravan.

Miloš je veoma popularno ime kod nas. Ali, pošto se ono završava glasom š, znači li to da je ispravno reći Milošu, a ne Miloše? Jer, osim u šali, još nisam čuo da neko Miloša doziva: „Hej, Milošu!".

Autor teksta: Maša Tomić, student (Srpski jezik i književnost, Filološki fakultet, Beograd)

Glumac: Feđa Stojanović

Urednik: Mirjana Blažić