Zabavnik

Natalija Petrovna Keško je prvi put čula za Milana Obrenovića 1870. godine, kada je sa majkom, sestrama i bratom bila u Baumgartenu kraj Beča. Tada ih je posetila Milanova baba po majci, a Natalijina baba-tetka, zajedno sa Milanovom majkom, Elenom Marijom Katardži. O tim trenucima Natalija je pisala mnogo godina kasnije...

U vreme kada se pojavila grupa Manfreda Mena, ansambli kao što su Bitlsi, Enimlsi i Rolingstounsi imali su već desetine snimljenih ploča, nastupa na televiziji i gostovanja širom sveta. Izgledalo je da ova grupa nema šta da traži s kompozicijom „Five, four, three, to one". I sam naziv pesme nije ulivao veće poverenje u kvalitet. Međutim, kada je ta kompozicija prvi put emitovana na radiju, pisma koja je redakcija počela da dobija, pokazala su da je Manfred Men uspeo.

Interesantno je bilo reagovanje ozbiljnih džez muzičara koji su tvrdili da pesma „Five, four, three, to one" nije bit-šlager, već čista džez kompozicija. To je opet, kod tinejdžerske publike izazvalo revolt i suprotno tvrđenje, zabeleženo je svojevremeno u magazinu Džuboks, u tekstu pod nazivom „Manfred Men na prekretnici"...

Bila jednom jedna dama iz visokog društva i zvala se Džozefina Kokran. Živela je u američkom gradiću Šelbivilu u Ilinoisu i sredinom 19. veka izgovorila je čuvenu rečenicu: „Ako niko drugi do sada nije izmislio mašinu za sudove, moraću to da uradim ja."

Nije da mašine nije bilo. Samo, bila je skupa, komplikovana i što je najgore, sudovi su posle pranja i dalje bili prljavi. Videla je kod svoje prijateljice Telme Džons. Njena služavka bi sudove stavila u neko drveno korito, poklopila ga i potom okretala pumpu koja je suđe zalivala vodom i kao, prala ih. Kod Džozefine sudovi su se prali ručno, u sapunici i ispirali u nekoliko voda. Ali, njene služavke bile su trapave i često su tokom pranja lomile posuđe, koje bi posle od Džozefine sakrivale u poslednje redove kuhinjskog kredenca. Naročito su često stradale šoljice...

Autor: Mirjana Blažić

Radio Beograd 1, 17.05