Kod dva bela goluba

''Za medicinskog pedagoga i profesora Univerziteta nije iznad svega važan jedino bilans naučnih radova ili istraživačkih dostignuća. Kažem to zbog toga što sam uveren da je naučna misao u stalnom razvoju. Ona se, otkrivajući novo, stalno usavršava i neprestano traži u novom još potpunije i bolje i sveobuhvatnije. To je neophodnost i to je, siguran sam, ona važna strana naučnog progresa i njegovog značaja za razvoj društva u celini.
Međutim, ona druga strana, didaktička i humanistička, inače jedinstvena sa razvojem naučne misli, iskazuje se obuhvatanjem i kontinuitetom u podršci i razvoju naučnih posrednika. U stvari, karika na kariku čini dragoceni niz među generacijama lekara-istraživača, lekara-dijagnostičara i lekara-kliničara. Svi oni zajedno imaju u svom stručnom usavršavanju dva cilja: prvi je, unapređenje metoda utvrđivanja bolesti i drugi je, izlečenje što većeg broja obolelih ljudi.

Ne mislim, dakle, da sam za sobom ostavio jedino i samo toliko-i-toliko radova određenog naučnog doprinosa opštem razvoju srpske i jugoslovenske medicinske nauke, već, pre svega, mislim da sam za sobom ostavio jednu humanu, uspešnu i medicinski efikasnu školu kliničara i dijagnostičara, koliko među radiolozima, toliko među kardiolozima i gastroenterolozima. Duboko verujem da je to ono bez čega se za jednog profesora Medicinskog fakulteta ne može kazati ni da je bio dovoljno dobar naučni pedagog, niti potpuno koristan član društvene zajednice.

Otuda, osmatrajući svoju, preko pola veka, dugu delatnost medicinskog pedagoga i kliničara, mogu, pre svega i sa velikim zadovoljstvom, da vidim značajne predstavnike medicinskih generacija na čije sam stručno, etičko i naučno formiranje, nadam se, korisno uticao.
Zato će se o nizu mojih mlađih kolega i saradnika sa osećanjem ispunjenja visokih stručnih kvaliteta tek govoriti kao o predstavnicima medicinske ili kliničke škole koju sam lično uvek podsticao - mišljenjem, savetom i stručnom podrškom''.

Radio Beograd 1, 20.00