Umetnost interpretacije

Paul Badura-Skoda je rođen 1927. godine u Beču gde je isprava učio klavir kod Viole Tern i Ota Šulhofa, a potom i kod Edvina Fišera u Švajcarskoj. Internacionalnu karijeru je započeo pošto je osvojio prvu nagradu na Austrijskom muzičkom takmičenju 1947. godine. Često je u tom periodu nastupao sa svetski priznatim dirigentima, a sa savremenicima pijanistima Fridrihom Guldom i Jergom Demusom, bio je član takozvane „bečke trojke".

Badura-Skoda bio je cenjen kao izvođač bečkih kompozitora Mocarta, Betovena i Šuberta, a pored toga je bio poznat i kao veliki stručnjak za istoriju pijanizma i klavira kao instrumenta. Sam je posedovao nekoliko starih klavira, a kompletne Šubertove sonate je zabeležio na jednom instrumentu iz sopstvene kolekcije. Njegovo poznavanje istorije klavira ga je kvalifikovalo da pored svoje supruge Eve Badura-Skode, bude urednik jednog toma posvećenog Mocartovim klavirskim koncertima u okviru Novog kompletnog izdanja Mocartovih dela u kojem su štampani klavirski koncerti - K453, K456 i K459. Kako to kaže muzikolog Stefan Cvetković „...treba istaći da je Badura Skoda pionir u interpretacijama klavirskih dela kompozitora na autentičnim instrumentima, svrstavajući se u red istaknutih predstavnika ovog novog pokreta u muzičkom izvođaštvu poslednjih decenija. Njegov širi koncertni repertoar ipak obuhvata znatno veći broj autora različitih epoha, čija je dela zabeležio na više od dve stotine ploča i kompakt diskova. Iako se njegova diskografija uglavnom vezuje za manje poznate izdavače, treba istaći da je ona ostvarila širok odjek i stekla veliko priznanje stručne javnosti i publike".

Paul Badura-Skoda i David Ojstrah su Mocartova dela za violinu - sonate i varijacije - snimili u avgustu 1972. godine u okviru Letnjeg festivala u Karintiji. David Ojstrah muzicirao je na Stradivarijusovoj violini iz 1705. godine, dok je Paul Badura-Skoda korisitio klavir marke Bezendorfer.

Umetnici su se inicijalno susreli u januaru 1971. godine tokom Mocartove nedelje u Salcburgu, kada su svirali program posvećen Mocartu. Tada je Ojstrah bio izuzetno nervozan jer je prvi put svirao Mocartove sonate i to u njegovom rodnom gradu pred publikom za koju je smatrao da je naviknuta na najviše standarde izvođenja. U međuvremenu, umetnici su ostali u kontaktu, Ojstrah je čitao studiju „Interpretacija Mocarta" Badure-Skode, što je rezultiralo izuzetno proživljenim izvođenjem, ispunjenim radošću muziciranja. Kako to ističu kritičari, umetnici su uspeli da daju jedinstveni spoj bezbrižnosti i dubine, humora i melanholije, nežne detinjastosti i muževne snage Mocartove muzike. Sam Ojstrah je ton svoje violine učinio prozračnim i svetlim, dok je Badura-Skoda pokazao svu preciznost i lepršavost izraza, kao i svoju autentičnu ljubav prema delima bečkog majstora.

Urednica Ksenija Stevanović.