Aleksandar Milosavljević: Pozorišne aktuelnosti

Igra kojom nas Jelena Mijović, autorka dramatizacije Hronike palanačkog groblja Isidore Sekulić, uvodi u scensku priču nije obična dečja igrarija, iako na prvi pogled može tako da izgleda, jer se nestašluci dve devojčice na samom početku predstave događaju na groblju a akterke su - preminula deca. Dakle, reč je o specifičnom pristupu priči o palanci (naizgled rasterećenom a zapravo veoma ozbiljnom) kojim se zaoštrava povest o prividnoj nainvosti i nevinosti života u varošici, priču koja, premda se odvija na groblju i sagledava sudbine umrlih, zapravo svedoči o onome što se nalazi s druge strane grobne humke, što dakle prethodi smrti. U isti mah, ovakav postupak autorke dramatizacije dosledno prati dvostruku dimenziju koja postoji i u prozi Isidore Sekulić, te se prepoznaje da se iza prividnog mira, jednostavnosti i specifičnih pravila društvene igre, zapravo krije drama niza neostvarenih sudbina. S jedne strane, ova nerealizovanost svakako je određena čovekovim, individualnim usudom, ali je s druge strane definisana i palanačkom atmosferom u kojoj su se odvijali konkretni životi ovih ljudi. Isidoru Sekulić, a samim tim i Jelenu Mijović, zanima i jedan i drugi aspket - i opštost čovekovog života u ovom svetu, baš kao i posebnost čovekovog trajanja u ovakvom malograđanskom univerzumu, komentariše Aleksandar Milosavljević.

Reditelj kruševačke predstave, Ivan Vuković, na pozornicu izuzetno efektno prenosi početne indikacije koje nudi dramski predložak - i kod njega se na sceni sve odvija u duhu autentične teatarske igre, dakle, one vrste igre u kojoj glumci imaju moć da svaki predmet iz fundusa rekvizite pozorišnom čarolijom pretvore u nešto sasvim drugo. Tako će, recimo, od najprostijih čamovih krstača u ovoj maštovitoj igri nastati kompletan dekor u kojem se odvija teatarska igra. Grobljanski krstovi se, blagodareći reditelju kao i kreativnosti scenografkinje Marije Kalabić, pretvaraju u dečje igračke, baš kao i u mobilijar iz školskih učionica ili jednostavni kućni nameštaj. Stvarnost koja se obavezno okončava na palanačkom groblju satkana je od simbola koji oduvek upozoravaju na neumitnost kraja, ali i na neminovnost karaktera i sudbina koje determiniše palanačka atmosfera.

Čita Biljana Jovanović.
Urednica emisije Tanja Mijović.