Klavir i javnost – Sonate Mucija Klementija

Značajnu ulogu u afirmaciji klavira kao solističkog instrumenta na javnom muzičkom podijumu odigrao je englesko-italijanski kompozitor Mucio Klementi. Rođen u Rimu 1752. godine, Klementi je kao dečak pohađao časove muzike i već sa trinaest godina radio kao orguljaš u crkvi. Međutim, 1766. godine, engleski plemić Piter Bekford isplatio je dečakovom ocu sumu novca za koju je Klementi trebalo da bude u njegovoj službi narednih sedam godina, te ga je odveo na svoje imanje u Dorsetu, na jugozapadu Engleske. Kada je 1774. godine dvadesetdvogodišnji Klementi stekao svoju slobodu, otišao je u London gde je nastupao kao čembalista, harfista i dirigent sa klavira. Njegove prve objavljene kompozicije za klavir privukle su veliku pažnju, između ostalog i zbog toga što se nije radilo o delima prilagođenim amaterima i kućnom muziciranju, što je bio običaj, već virtuoznim kompozicijama koje je Klementi izvodio na svojim javnim nastupima. Posebnu pažnju privlačili su zahtevni pasaži paralelnih oktava, koje su od ovog opusa postale jedno od tipičnih obeležja pijanističkog virtuoziteta. Na talasu ovog uspeha, Klementi je krenuo na turneju, posetivši Francusku, Austriju i Švajcarsku. Jedan od najzapaženijih događaja ove turneje bio je njegov pijanistički duel sa Volfgangom Amadeusom Mocartom, upriličen u Beču u decembru 1781. godine, na kome su oba kompozitora improvizovala, izvodili sopstvena dela, te svirali njima do tada nepoznate sonate iz rukopisa Đovanija Paizijela.

Pored sonata iz opusa 24, emitujemo i dve Klementijeve sonate iz opusa 40, objavljenog u Londonu ali i u Parizu i Beču 1802. godine, dakle pune dve decenije nakon njegovih prvih nastupa u potonjim evropskim metropolama. Ovaj Klementijev opus potiče iz ranog perioda Betovenovog staralaštva, i uticaj koji je tada još uvek mladi bečki kompozitor već imao na evropsku muzičku scenu se u njima lako razaznaje.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić