Opera – Luiđi Rosi: Orfej

Predstavićemo ranobaroknu operu „Orfej” Luiđija Rosija čiji je snimak zabeležen na predstavi održanoj 14. marta ove godine Velikom teatru u Bordou, kada je ansamblom Pigmalion dirigovao Rafael Pišon.

Luiđi Rosi je bio najpoznatiji predstavnik rimskog ranog baroka. Službovao je kod Markantonija Borgezea, nećaka pape Pavla V, a od 1633. godine nalazio se na prestižnoj poziciji orguljaša crkve Svetog Luja Francuskog. Potom je jedno vreme radio u Firenci na dvoru Medičijevih, da bi se vratio u Rim gde je stupio u službu moćne porodice Barberini. Palata ove familije posedovala je mali, ali odlično opremljeni privatni teatar i tu je Rosi postavio svoju prvu operu Čarobna Atalantina palata 1642. godine na libreto Đulija Rospiljozija, budućeg pape Klementa IX. Ovo delo je postiglo veliki uspeh, što je kasnije preporučilo Rosija francuskom kardinalu Mazarenu kada je 1647. godine poručivao Orfeja za francuski kraljevski dvor. Posle nekoliko godina u službi Ane Austrijske, Rosi se vratio u Rim gde je umro 1653.godine. U istoriji muzike zabeležen je kao osnivač kamerne kantate, kojih je komponovao ukupno 200. Potom je stvaralaštvo ovog autora palo u zaborav, da bi bio otkriven krajem XIX veka, zahvaljujući francuskim muzičkim piscima Romenu Rolanu i Anriju Prinijeru.

Mazren je želeo da na francuskom dvoru prikaže za njega najuzvišeniju umetničku formu koju je svet izumeo - operu. Tražio je od Rosija da komponuje Orfeja kao komediju za mašine. Nije u pitanju zabuna: scenografija je poverena slavnom graditelju mašina Đakomu Toreliju, koreografija Đovaniju Batista Balbiju, a glavnu ulogu je izvodio Ato Melani, prvi kastrat koji je ikada zapevao u Parizu. Sa stanovištva modernog jezika ovo je bila vrhunska produkcija, koja je angažovala najbolje umetnike tog doba, uključujući i ansambl kraljevih violina franucuskog dvora. Orfej je izvršio presudan uticaj na stvaranje buduće lirske tragedije Žan-Batista Lilija, svojim spojem tragičnog tona i scenskog spektakla. Sama partitura Luiđija Rosija je neizmerno bogata i obimna. U njoj se nalazi mesto i za potresne lamente, raznovrsnu upotrebu vokalnih ansambala: u prologu, na primer, čućemo trostruki hor, dok će Orfejeve suze oličavati kvartet od četiri ženska glasa. Sam orkestar je raskošan za XVII vek - pored 24 violine, tu su korneti, sakbuti, citre, lira da bračo, portativne orgulje i drugi instrumenti.

Premijera opere Orfej upriličena je u „Kraljičinom teatru" Pale Roajala u prisustvu celog dvora, italijanskih zvanica, kraljice Ane Austrijske i njenog maloletnog sina Luja XIV kome su alegorijske scene u operi specifično upućene. Posle prvog izvođenje 2. marta 1647. godine, i pored ukupnog trajanja predstave od šest sati, delo je izvedeno još šest puta uz opšti entuzijazam. Ipak, početak Fronde 1648. godine sprečio je Rosija da uživa u svom uspehu. Delo je palo u zaborav sve do 1984. godine kada je prvi put izvedeno u Parizu, pa potom u Skali, da bi Vilijam Kristi 1990. godine i diskografski zabeležio ovu važnu ranu operu.

Urednica Ksenija Stevanović

broj komentara 0 pošalji komentar