Muzika 20. veka – Teodor Adorno

Iako je Adorno danas najpre poznat po svojim tekstovima napisanim u tradiciji kritičke teorije Frankfurtske škole kojoj je pripadao, njegov doprinos muzičkoj teoriji i sociologiji 20. veka je od velikog značaja. Može se reći da je Adorno tokom svog života usklađivao filozofiju i svoje poznavanje, praktično i teorijsko, same muzike pišući neke od važnih studija poput Filozofije nove muzike, koja ja izvršila presudan uticaj na stvaraoce posleratne muzičke avangarde. 

Adornu je od malih nogu pruženo solidno muzičko obrazovanje: učio je klavir, violinu i kompoziciju, verovatno pod uticajem majke, profesionalne pevačice poreklom sa Korzike. Godine 1921. odlučio je da studira filozofiju na Univerzitetu u Frankfurtu, uz muzikologiju, sociologiju i psihologiju kao izborne predmete. Nastavio je i studije kompozicije kod Bernharda Seklesa i studije klavira kod Eduarda Junga. Posle završenog doktorata, Adorno je pohađao dodatne časove komponovanja kod Albana Berga u Beču od 1925. godine, odnosno časove klavira kod Edvarda Štojermana. U tom periodu upoznaje se sa Šenbergom i Vebernom, a takođe dolazi u kontakt i sa Kšenekom, Hindemitom i Bartokom. Postaje urednik časopisa Musikblätter des Anbruch, a redovno je pisao članke i kritike u žurnalima posvećenim savremenoj muzici poput Die Musik, Zeitschrift für Musik i Neue Musikzeitung tokom dvadesetih godina. Njegova karijera kompozitora je bila kratka, a broj dela koja je napisao mali. Komponovao je pesme, kamernu muziku, nekoliko orkestarskih i horskih dela. Pisao je u slobodnom atonalnom stilu, oslanjajući se na motivske veze i razrade, pod uticajem Berga i Šenberga, kompozitora kojeg će isticati kao predvodnika progresivnih tendencija u muzici. Do početka četrdesetih i egzila u Sjedinjene Američke Države, Adorno je prestao da komponuje i posvetio se u potpunosti filozofiji. Njegove kompozicije su objavljene posthumno, 1980. godine u redakciji Hajnc-Klausa Mecgera i Rajnera Rina.

Urednica Ksenija Stevanović